Трибина о утицају културе на свест о равноправности жена

У оквиру програма обележавања стогодишњице рођења великог шведског режисера, сценаристе и писца Ингмара Бергмана организована је трибина под називом „Утицај културе на свест о равноправности жена“ у сарадњи са шведском Агенције за међународну сарадњу СИДА. Овај јубилеј је био повод да се у току протеклог викенда у нашем граду организује неколико догађаја: разговор заменика амбасадора Шведске Јоакима Верна са општинским званичницима, поменута трибина, изложба фотографија из филмова и портрета у фоајеу позоришта и премијера представе.

Учесници трибине о утицају културе на питање равноправности жена и уопште људских права били су: заменик шефа мисије Амбасаде Шведске Јоаким Верн, редитељка, списатељица, драматуршкиња и песникиња из Београда Милена-Миња Богавац, др Жарка Свирчев сарадница Института за књижевност и уметност у Београду. Модератор и учесник био је и др Здравко Петровић, директор Градског позоришта Бечеј.

Основна тема трибине обрађена је кроз призму неколико области од историјског приступа теми феминизма у оквиру српског друшта и културе, преко тема које се односе на данашњи утицај и активистички приступ подизању свести о потреби еманципаторске улоге културе у процесу афирмације женских и уопште људских права, позитивне улоге интеркултуралне размене кроз програме и праксе у овој области па све до стављања у фокус дела Ингмара Бергмана као једног од највећих светских режисера који се у својим делима углавном и бавио темама односа међу половима, који је кроз своје филмове, представе и књижевност дао своја специфична тумачења женске психологије и у чијим делима су жене биле најчешће централни ликови.

Господин Јоаким Верн је на самом почетку трибине говорио о томе зашто је перцепција Шведске у свету и код нас таква да је његова земља сининим високог степена демократског приступа посебно када су у питању људска права. Он је говорио и о програмима константне промоције принципа једнакости полова у друштву још од најранијег узраста и током целог школовања уз потпуно присуство свести о различитости полова и индивидуалних разлика међу људима уопште. Господин Верн је говорио и да је овакав приступ тим темама у друштву у његовој земљи успостављен временом јер се и он кроз породичне „слике из живота“ сећа односа његових родитеља и неких времена када су у породици владали много традиционалнији и патријархалнији односи. Он је нагласио и да је у својој суштини процес оснаживања жена у друштву пре свега економско питање, питање финансијске независности у оквиру породице, успостаљања економске равноправности у послу и породици и кад је у питању плаћени и тзв „неплаћени“ рад .

Јоаким Верн је причајући о својој породици и о остацима патријархалности у друштву направио добар шлагворт за излагање др Жарке Свирчев која је кроз призму представљања живота и рада наше прве српске феминисткиње Драге Дејановић дала приказ развоја феминизма у оквиру српског друштва у којем је и данас прилично јак утицај конзервативизма, патријархалног принципа, чак до отворено промовисане мизогиније. Драга Дејановић била у свом времену веома храбра, телентована и свестрана жена али чак и када је постигла да буде веома цењена у свом послу за свој рад на еманципацији жена посебно кад је у питању био активистички рад за успостављање образовног система за девојчице, жене она није имала подршку мушких пријатеља, поштовалаца, колега. Нека од највећих имена наше књижевности и културе у оквиру тадашње Аустро-Угарске монархије и Србије 19. века нису јој у овој области рада пружили подршку, напротив били су веома против еманципације жена у култури, образовању и друштву уопште. Према излагању др Жарке Свирчев ово само сведочи о томе колико је мизогинија и конзервативизам дубоко укорењен у српско друштво јер ти „великани“ наше културе и књижевности су део и садашњих образовних програма, лектира у школама, на њиховом виђењу света се васпитавају генерације. Чак и сама Драга Дејановић је увидела да ће само кроз тада веома активне организације и институције „чувара српског идентитета“ у оквиру монархије, које су у својој суштини биле веома романтичарски националне и конзервативне моћи да објављује и ради. Др Жарка Свирчев је кроз причу о Драги Дејановић говорила и о томе да се са оваквим третманом и данас уметнице и активисткиње, на жалост скоро век и по касније, сусрећу са сличним проблемима и да још увек женски стваралачки потенцијал мање цењен, да се ређе налазе на местима позиције моћи, где се одлучује чак и у култури и о образовању.

Милена – Миња Богавац је надовезујући се на тему говорила о ставу који и данас постоји у нашем друштву када је у питању однос према феминизму. Према њеним речима феминизам се перципира као агресивни милитантни покрет „лудих“ жена које не желе да се суоче са тим да су сва права већ освојиле. Милена Богавац је говорила и отоме да, иако су женска права прокламативно и законски успостављена, у нашем друштву вековима укорењена мизогинија проналази начин да опстане и да даље буде основа за једно веома конзервативно и патријархално друштво у којем су жртве стереотипа и наметнутих улога истовремено и жене и мушкарци. Она је подцртала да је питање женске еманципације и сама освојена права процес који је још увек новина и да је веома важно инсистирати на образовању, формалном и неформалном деце, дечака и девојчица о равноправности полова. Милена Богавац је такође говорила и о перцепцији публике, посебно младих, које је имала њена представа „Мушкарчине“ где је радила са седам младића који нису глумци, желела је да ова представа добије што више на аутентичности где се кроз причу која почиње безазлено и кроз дијалошку форму инсистира на почетним стереотипима о мушко-женским различитостима да би на крају све то завршило прилично шокантно са насиљем. У фокусу представе су мушкарци, младићи који одрастају уз одређене моделе понашања и идоле и уз погрешну представу „шта значи бити прави мушкарац“.

Последњи сегмент трибине био је посвећен Баргмановом виђењу женских ликова у његовим филмовима и представама и делом његовом личном односу преме женама који је, чак и за појмове ондашњег времена, у неким случајевима био проблематичан са данашње тачке гледишта. Уз ту „мушку перспективу“ он је ипак у кинематографији и култури уопште оставио за собом дела које су у својој основи веома феминоцентрична.

Кроз ову дијалошку компаративну анализу историјског/социјалног/политичког друштвеног окружења две државе, а у контексту цивилизацијских помака када је у питању родна равноправност, могао се на крају извести јасан закључак да ће у Србији бити потребно још веома много времена и много више напора и позитивних политичких одлука и пракси да се  изједначе шансе оба пола у остваривању својих професионалних, социјалних и друштвених могућности у оквиру друштва.