Tribina o uticaju kulture na svest o ravnopravnosti žena

U okviru programa obeležavanja stogodišnjice rođenja velikog švedskog režisera, scenariste i pisca Ingmara Bergmana organizovana je tribina pod nazivom „Uticaj kulture na svest o ravnopravnosti žena“ u saradnji sa švedskom Agencije za međunarodnu saradnju SIDA. Ovaj jubilej je bio povod da se u toku proteklog vikenda u našem gradu organizuje nekoliko događaja: razgovor zamenika ambasadora Švedske Joakima Verna sa opštinskim zvaničnicima, pomenuta tribina, izložba fotografija iz filmova i portreta u foajeu pozorišta i premijera predstave.

Učesnici tribine o uticaju kulture na pitanje ravnopravnosti žena i uopšte ljudskih prava bili su: zamenik šefa misije Ambasade Švedske Joakim Vern, rediteljka, spisateljica, dramaturškinja i pesnikinja iz Beograda Milena-Minja Bogavac, dr Žarka Svirčev saradnica Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Moderator i učesnik bio je i dr Zdravko Petrović, direktor Gradskog pozorišta Bečej.

Osnovna tema tribine obrađena je kroz prizmu nekoliko oblasti od istorijskog pristupa temi feminizma u okviru srpskog društa i kulture, preko tema koje se odnose na današnji uticaj i aktivistički pristup podizanju svesti o potrebi emancipatorske uloge kulture u procesu afirmacije ženskih i uopšte ljudskih prava, pozitivne uloge interkulturalne razmene kroz programe i prakse u ovoj oblasti pa sve do stavljanja u fokus dela Ingmara Bergmana kao jednog od najvećih svetskih režisera koji se u svojim delima uglavnom i bavio temama odnosa među polovima, koji je kroz svoje filmove, predstave i književnost dao svoja specifična tumačenja ženske psihologije i u čijim delima su žene bile najčešće centralni likovi.

Gospodin Joakim Vern je na samom početku tribine govorio o tome zašto je percepcija Švedske u svetu i kod nas takva da je njegova zemlja sininim visokog stepena demokratskog pristupa posebno kada su u pitanju ljudska prava. On je govorio i o programima konstantne promocije principa jednakosti polova u društvu još od najranijeg uzrasta i tokom celog školovanja uz potpuno prisustvo svesti o različitosti polova i individualnih razlika među ljudima uopšte. Gospodin Vern je govorio i da je ovakav pristup tim temama u društvu u njegovoj zemlji uspostavljen vremenom jer se i on kroz porodične „slike iz života“ seća odnosa njegovih roditelja i nekih vremena kada su u porodici vladali mnogo tradicionalniji i patrijarhalniji odnosi. On je naglasio i da je u svojoj suštini proces osnaživanja žena u društvu pre svega ekonomsko pitanje, pitanje finansijske nezavisnosti u okviru porodice, uspostaljanja ekonomske ravnopravnosti u poslu i porodici i kad je u pitanju plaćeni i tzv „neplaćeni“ rad .

Joakim Vern je pričajući o svojoj porodici i o ostacima patrijarhalnosti u društvu napravio dobar šlagvort za izlaganje dr Žarke Svirčev koja je kroz prizmu predstavljanja života i rada naše prve srpske feministkinje Drage Dejanović dala prikaz razvoja feminizma u okviru srpskog društva u kojem je i danas prilično jak uticaj konzervativizma, patrijarhalnog principa, čak do otvoreno promovisane mizoginije. Draga Dejanović bila u svom vremenu veoma hrabra, telentovana i svestrana žena ali čak i kada je postigla da bude veoma cenjena u svom poslu za svoj rad na emancipaciji žena posebno kad je u pitanju bio aktivistički rad za uspostavljanje obrazovnog sistema za devojčice, žene ona nije imala podršku muških prijatelja, poštovalaca, kolega. Neka od najvećih imena naše književnosti i kulture u okviru tadašnje Austro-Ugarske monarhije i Srbije 19. veka nisu joj u ovoj oblasti rada pružili podršku, naprotiv bili su veoma protiv emancipacije žena u kulturi, obrazovanju i društvu uopšte. Prema izlaganju dr Žarke Svirčev ovo samo svedoči o tome koliko je mizoginija i konzervativizam duboko ukorenjen u srpsko društvo jer ti „velikani“ naše kulture i književnosti su deo i sadašnjih obrazovnih programa, lektira u školama, na njihovom viđenju sveta se vaspitavaju generacije. Čak i sama Draga Dejanović je uvidela da će samo kroz tada veoma aktivne organizacije i institucije „čuvara srpskog identiteta“ u okviru monarhije, koje su u svojoj suštini bile veoma romantičarski nacionalne i konzervativne moći da objavljuje i radi. Dr Žarka Svirčev je kroz priču o Dragi Dejanović govorila i o tome da se sa ovakvim tretmanom i danas umetnice i aktivistkinje, na žalost skoro vek i po kasnije, susreću sa sličnim problemima i da još uvek ženski stvaralački potencijal manje cenjen, da se ređe nalaze na mestima pozicije moći, gde se odlučuje čak i u kulturi i o obrazovanju.

Milena – Minja Bogavac je nadovezujući se na temu govorila o stavu koji i danas postoji u našem društvu kada je u pitanju odnos prema feminizmu. Prema njenim rečima feminizam se percipira kao agresivni militantni pokret „ludih“ žena koje ne žele da se suoče sa tim da su sva prava već osvojile. Milena Bogavac je govorila i otome da, iako su ženska prava proklamativno i zakonski uspostavljena, u našem društvu vekovima ukorenjena mizoginija pronalazi način da opstane i da dalje bude osnova za jedno veoma konzervativno i patrijarhalno društvo u kojem su žrtve stereotipa i nametnutih uloga istovremeno i žene i muškarci. Ona je podcrtala da je pitanje ženske emancipacije i sama osvojena prava proces koji je još uvek novina i da je veoma važno insistirati na obrazovanju, formalnom i neformalnom dece, dečaka i devojčica o ravnopravnosti polova. Milena Bogavac je takođe govorila i o percepciji publike, posebno mladih, koje je imala njena predstava „Muškarčine“ gde je radila sa sedam mladića koji nisu glumci, želela je da ova predstava dobije što više na autentičnosti gde se kroz priču koja počinje bezazleno i kroz dijalošku formu insistira na početnim stereotipima o muško-ženskim različitostima da bi na kraju sve to završilo prilično šokantno sa nasiljem. U fokusu predstave su muškarci, mladići koji odrastaju uz određene modele ponašanja i idole i uz pogrešnu predstavu „šta znači biti pravi muškarac“.

Poslednji segment tribine bio je posvećen Bargmanovom viđenju ženskih likova u njegovim filmovima i predstavama i delom njegovom ličnom odnosu preme ženama koji je, čak i za pojmove ondašnjeg vremena, u nekim slučajevima bio problematičan sa današnje tačke gledišta. Uz tu „mušku perspektivu“ on je ipak u kinematografiji i kulturi uopšte ostavio za sobom dela koje su u svojoj osnovi veoma feminocentrična.

Kroz ovu dijalošku komparativnu analizu istorijskog/socijalnog/političkog društvenog okruženja dve države, a u kontekstu civilizacijskih pomaka kada je u pitanju rodna ravnopravnost, mogao se na kraju izvesti jasan zaključak da će u Srbiji biti potrebno još veoma mnogo vremena i mnogo više napora i pozitivnih političkih odluka i praksi da se  izjednače šanse oba pola u ostvarivanju svojih profesionalnih, socijalnih i društvenih mogućnosti u okviru društva.