„Uranak“ – godina 2024. 

Da nešto kod nas nije u redu pokazuje već decenijama način na koji slavimo 1. maj. Jedan od recidiva „polutka tipa“ sindikata koje smo imali u poslednjih deceniju, dve u onoj počivšoj državi pa sve do skoro prećutne zabrane osnivanja sindikata od strane privatnih preduzeća je apsolutna apatija radnika koje nema ko, ali ni na osnovu čega da zaštiti. 

Jedna od dobrih pokazatelja bila je i ovogodišnja „proslava“ Prvog maja. Poslodavci su se više nego ikada 1. maj Međunarodni praznik rada shvatili olako jer veoma dobro znaju da nema ko da ih kontroliše, da im postavlja bilo kakve uslove. I dok se čak i u javnim službama i preduzećima ukidaju preostali oblici sindikalnog organizovanja a privatnici bez rezerve ne dopuštaju da se isti i začne, kod nas se vrte ražnjevi sa jaganjcima i to uglavnom kod onih srećnika koji za taj praznik nisu radili i lepo ga sastavili sa Najtužnijim danom Vaskrsa. Istovremeno na ulicama tzv. „zapadnog sveta“, tamo gde naši uglavnom beže jer je mnogo bolje nego ovde i radnik se mnogo više poštuje, ulice su i ove godine bile pune onih koji zahtevaju još više, prvomajski protesti su svuda toliko masovni da i stolice ministara „podrhtavaju“ na topot koraka na ulicama.  

U Bečeju još uvek postoji samo Savez samostalnih sindikata, jedina sindikalna organizacija koja objedinjuje one sindikalne organizacije koje još, bar formalno, postoje u gradu i to su uglavnom  sindikati pojedinih ustanova i službi u javnom sektoru. No, nema tu baš mnogo pomaka kada su radnička prava u pitanju jer u toj formi tu nema ni mnogo nekog socijalnog dijaloga. Nema ko i sa kim da „pregovara“ . Problema svakako ima jer malo je radnika koji mogu da žive od zarade, socijalna raslojenost društva je sve veća, klasne razlike ogromne, plate i dalje kod privatnika nisu uvek redovne, još uvek ima minimalaca i primanja „na ruke“, godišnji odmori su neregulisani, bolovanja takođe, ima radnika na crno … o regresima iz zlatnog doba „socijalizma“ i toplim obrocima sanjaju samo oni koji su za tako nešto ikada čuli. Uskoro će u penziju otići i poslednji član sindikata neke firme koji je još imao regres za letovanje a ubrzo nakon toga i u istoriju jer produženje radnog staža polako kuca na vrata Gerontološkog centra. 

Pre nekoliko dana objavljena je publikacija Položaj radnika u Srbiji u izdanju Saveza samostalnih sindikata Srbije gde se, između ostalog, navodi da je prema Globalnom indeksu radnih prava Srbija zemlja u kojoj se radna prava sistemski krše, jer, kako je to definisano, Vlada odnosno kompanije ulažu ozbiljne napore da slome kolektivni glas radnika tako što su osnovna prava pod stalnom pretnjom.

Kada je u pitanju lokal, da li se sećate priče, novinarski članaka i obećanja iz lokalne samouprave o osnivanju lokalnog socijalno-ekonomskog saveta koji je trebalo da posluži kao vezivno tkivo između javnog i privatnog sektora kada je u pitanju uspostavljenje dijaloga o sindikalnom organizovanju, o uslovima rada, zapošljavanja, benefitima, radnim pravima na nivou lokalne privrede? Odluka o osnivanju ovog saveta prolongirana je nekoliko puta dok tema nije kompletno zaboravljena, o dijalogu  ali i pritisku na privatnike da „dozvole“ osnivanje sindikalnih organizacija u firmama da ne govorimo. Očigledno je da javni sektor bira bitke kao uostalom i država. Privatni sektor je sve više sveta krava koja slobodno šeta ulicama siromašnog geta. 

Socijalni dijalog na lokalnu ne postoji jer kada se statistički obrade podaci (pa i oni zvanični Statističkog zavoda) u bečejskoj opštini vrlo očigledno „svi jedemo sarmu“ jer nam se opštinski prosek zarade kreće tu negde u nekom proseku na nivou Srbije. Za dobar deo radnika, od kojih neki čak rade i u javnim ustanovama i službama, zarade su niske i nedovoljne za dostojanstveni život, minimalac je i dalje opšti standard, njegova su povećanja nedovoljna i ne prate rast cena i troškova života, a uprkos zakonskim rešenjima u Srbiji i dalje godišnje više od 50 ljudi smrtno strada na radnom mestu jer se retko poštuju i odredbe o sigurnosti radnika na poslu. 

Ipak, u Savezu samostalnih sindikata opštine Bečej podsećaju nas da članovi mogu da iskoriste besplatne pravne savete i zastupanje pred sudom. Predsednica Jasmina Obradović ističe da je prošle godine najviše pritužbi išlo zbog prekovremenog rada koji se najčešće ne plaća. 

Odavno je Srbija, napominje se u Prvomajskom proglasu, područje sa jeftinom radnom snagom. U trci za profitom i daljim bogaćenjem, pohlepni kapital zaboravlja da je rad jedini stvaralac vrednosti, da je radnik taj koji stvara, gradi, obučava, leči, sadi, bere i žanje, prevozi, prodaje i čuva.

T.D.