Заједница
Прошлог је петка у бечејском позоришту градска заједница, каква-таква, макар и накратко рестаурирана, и то двојако.
Прво, као својеврсни епилог петог по реду Бе:фемона, без сумње најзначајнијег годишњег културног догађаја у граду, заправо већ институције, сјајна Милена Живановић је изнова одиграла своју „Едит Пјаф“. Она је, наиме, са глумцем Озреном Грабарићем равноправни победник фестивала, при чему је Милена и према оцени публике била најбоља, те јој је овом приликом уручена плакета. Јасно, без културе нема урбане заједнице – оно што се обично подмеће као култура у паланачким срединама попут наше, као што су различити гастрономско-фолклорно-забављачки програми, далеко је од културе – а бечејско позориште као градски културни центар један је од ретких чувара те заједнице. Друго, репризирањем споменуте монодраме започета је хуманитарна акција „Бечејци за Марину“ којом се једној нашој суграђанки помаже у борби са болешћу.
Да би једна заједница данас, у условима какви јесу, могла да опстане, неопходно је да освести појам политике, посебно разлику између ужег и ширег поимања политике, и да избегне да разочараност и чак згађеност ужом политиком протегне на ону ширу. Политика у ужем смислу подразумева странчарење, питања да ли ћемо гласати за овог или за оног, јесмо ли за ове или смо за оне итд. Политика, пак, у ширем смислу односи се на све оно што је res publica тј. јавна ствар. У том, ширем смислу ја сам политичан чак и када, као ових дана, разматрам – и додуше ништа не предузимам, нити сазивам кућни савет – непријатну склоност комшије да своје ђубре води на пропутовање, па пре него што кесе са смећем швићне у контејнер он их пусти да мало пробораве у ходнику. Дакле, и тричарија с комшијским смрадним кесама представља политику, јер оне утичу на квалитет ваздуха у згради а то је већ јавна, заједничка ствар. Наравно, велика су идеолошка спорења око тога шта је јавна ствар и јавни интерес, а шта није, па нажалост и то да ли здравље појединог суграђанина треба да нас се тиче или не.
Политика у ужем смислу, разуме се, тек је отужни привид политике и демократије, а ми као политичка бића сведени смо ту на пуке објекте, сасвим пасивне, немоћне, изоловане, заправо непостојеће, осим периодично, за време избора. Међутим, када се равнодушност или гађење, сасвим дакле разумљиви када је реч о ужој политици, протегну и на ширу политику, када се изгуби вера да се ишта може променити, и људи постану аполитични, тада наступа крај заједнице. Као радници такође смо објекти, пасивизирани, разједињени, обеснажени, а једино смо још као потрошачи слободни, додуше тек ако имамо пара да ту слободу и упражњавамо.
Свако је класно друштво по дефиницији разбијено, још и више у смутним временима попут овог када су људи неинформисани, када се не удружују слободно у различите организације, не повезују се, већ чине напросто скупину људи затечених на истом месту у исто време, па, природно, гледају једино на сопствено дупе. Још од 90-их Бечеј није заједница, а ово што живимо развалине су оне некадашње, самоуправне. Истина, заједница се каткад успева реафирмисати, али тек краткотрајно, и само делимично, као што је то рецимо било прошлог петка и у сличним приликама, јер не треба занемарити да догађајима у позоришту присуствује готово увек истих стотинак људи, а где су при том сви ти нама познати, полупознати и непознати суграђани које свакодневно срећемо или чак немамо ни прилику срести?! Било како било, када одемо у позориште ми не само да уживамо у уметности нити, као у овом случају, само учествујемо у хуманитарној акцији – а солидарност је, ма како се бунили заговорници либералистичке идеологије, управо утемељујућа за заједницу – већ се тиме и заједница рестаурира, ми сами се конституишемо као грађанство повезано елементарним вредностима, више нисмо дакле тек случајни пролазници на улици у мимоходу, нисмо пуки објекти већ, макар то било и на трен, управо субјекти.
