Zajednica

Prošlog je petka u bečejskom pozorištu gradska zajednica, kakva-takva, makar i nakratko restaurirana, i to dvojako.

Prvo, kao svojevrsni epilog petog po redu Be:femona, bez sumnje najznačajnijeg godišnjeg kulturnog događaja u gradu, zapravo već institucije, sjajna Milena Živanović je iznova odigrala svoju „Edit Pjaf“. Ona je, naime, sa glumcem Ozrenom Grabarićem ravnopravni pobednik festivala, pri čemu je Milena i prema oceni publike bila najbolja, te joj je ovom prilikom uručena plaketa. Jasno, bez kulture nema urbane zajednice – ono što se obično podmeće kao kultura u palanačkim sredinama poput naše, kao što su različiti gastronomsko-folklorno-zabavljački programi, daleko je od kulture – a bečejsko pozorište kao gradski kulturni centar jedan je od retkih čuvara te zajednice. Drugo, repriziranjem spomenute monodrame započeta je humanitarna akcija „Bečejci za Marinu“ kojom se jednoj našoj sugrađanki pomaže u borbi sa bolešću.

Da bi jedna zajednica danas, u uslovima kakvi jesu, mogla da opstane, neophodno je da osvesti pojam politike, posebno razliku između užeg i šireg poimanja politike, i da izbegne da razočaranost i čak zgađenost užom politikom protegne na onu širu. Politika u užem smislu podrazumeva strančarenje, pitanja da li ćemo glasati za ovog ili za onog, jesmo li za ove ili smo za one itd. Politika, pak, u širem smislu odnosi se na sve ono što je res publica tj. javna stvar. U tom, širem smislu ja sam političan čak i kada, kao ovih dana, razmatram – i doduše ništa ne preduzimam, niti sazivam kućni savet – neprijatnu sklonost komšije da svoje đubre vodi na proputovanje, pa pre nego što kese sa smećem švićne u kontejner on ih pusti da malo proborave u hodniku. Dakle, i tričarija s komšijskim smradnim kesama predstavlja politiku, jer one utiču na kvalitet vazduha u zgradi a to je već javna, zajednička stvar. Naravno, velika su ideološka sporenja oko toga šta je javna stvar i javni interes, a šta nije, pa nažalost i to da li zdravlje pojedinog sugrađanina treba da nas se tiče ili ne.

Politika u užem smislu, razume se, tek je otužni privid politike i demokratije, a mi kao politička bića svedeni smo tu na puke objekte, sasvim pasivne, nemoćne, izolovane, zapravo nepostojeće, osim periodično, za vreme izbora. Međutim, kada se ravnodušnost ili gađenje, sasvim dakle razumljivi kada je reč o užoj politici, protegnu i na širu politiku, kada se izgubi vera da se išta može promeniti, i ljudi postanu apolitični, tada nastupa kraj zajednice. Kao radnici takođe smo objekti, pasivizirani, razjedinjeni, obesnaženi, a jedino smo još kao potrošači slobodni, doduše tek ako imamo para da tu slobodu i upražnjavamo.

Svako je klasno društvo po definiciji razbijeno, još i više u smutnim vremenima poput ovog kada su ljudi neinformisani, kada se ne udružuju slobodno u različite organizacije, ne povezuju se, već čine naprosto skupinu ljudi zatečenih na istom mestu u isto vreme, pa, prirodno, gledaju jedino na sopstveno dupe. Još od 90-ih Bečej nije zajednica, a ovo što živimo razvaline su one nekadašnje, samoupravne. Istina, zajednica se katkad uspeva reafirmisati, ali tek kratkotrajno, i samo delimično, kao što je to recimo bilo prošlog petka i u sličnim prilikama, jer ne treba zanemariti da događajima u pozorištu prisustvuje gotovo uvek istih stotinak ljudi, a gde su pri tom svi ti nama poznati, polupoznati i nepoznati sugrađani koje svakodnevno srećemo ili čak nemamo ni priliku sresti?! Bilo kako bilo, kada odemo u pozorište mi ne samo da uživamo u umetnosti niti, kao u ovom slučaju, samo učestvujemo u humanitarnoj akciji – a solidarnost je, ma kako se bunili zagovornici liberalističke ideologije, upravo utemeljujuća za zajednicu – već se time i zajednica restaurira, mi sami se konstituišemo kao građanstvo povezano elementarnim vrednostima, više nismo dakle tek slučajni prolaznici na ulici u mimohodu, nismo puki objekti već, makar to bilo i na tren, upravo subjekti.