Зоран Суботички: „Чудесни свет Дунђерских“
У сарадњи са издавачком кућом „Прометеј“ из Новог Сада, Народна Библиотека Србобран је објавила драмску тетралогију Зорана Суботичког посвећену породици Дунђерски под називом „Чудесни свет Дунђерских“. Без неког великог увода за овај интервју поставили смо аутору књиге неколико питања о овом специфичном издању које је негде на граници између фикције и фактографије. У питању је веома занимљиво штиво које кроз причу о судбини једне породице даје и веома јасну слику једног времена и социјално/политичког контекста у којем је породица Дунђерски живела.
Зашто баш Дунђерски?
Нама су Дунђерски били и остали – мит. Кад кажем – нама, мислим на нас, рођене Бечејце, у нека друга времена, кад се шапатом у Бечеју изговарало име Богдана Дунђерског, тог „велепоседника, сарадника окупатора и тлачитеља сељака“! Дунђерски…била је то страшна реч која је изазивала и језу и страх и радозналост и нелагоду. Посебно је све то било поткрепљено сликом дворца Богдана Дунђерског…Ја се сећам, мене је отац одводио на Језеро, крај дво рца Богдана Дунђерског, да се иг рам са другом децом из околних насељених места дворац је изгле дао страшно, запарложен, напуштен, оронуо, са по чупаним прозорима, вратима… У очима детета такав призор изазива страх, језу, разиграва машту дабоме. Остављен је био тако, да пропада, да се види како пролазе „сарадници окупатора и кулаци“. Потом је дворац обновљен осамде сетих година од стране ПИК Бечеја који је фактички спасао дворац и за то треба одати признање ондашњем руководству ПИК-а, Општине и Партије /јер без одобрења Партије СКЈ то се није могло урадити/. Колико је отклон према Богдану Дунђерском био јак говори чињеница да је дворац добио име – Фантаст! – по Богдановом коњу, а не по самом велепоседнику! И дан данас имам утисак, да се о Дунђерскима некако говори „у пола гласа“, одаје им се признање, али без неке стварне заслужене славе и објективне валоризације! Ја сам до Дунђерских, као теме својих драма и активности у вези са ревитализацијом њиховог наслеђа, дошао преко песме, најлепше љубавне песме написане на српском језику. Реч је наравно о песми Santa Maria della Salute Лазе Костића, којом сам се помно бавио на постдипломским студијама. Та песма је, на волшебан начин, сачувала сећање на Дунђерске, била је нека врста „временске капсуле“ у коју је похрањено сећање на једну чудесну породицу, која је била узданица српском национу у Аустроугарској, породица великих добротвора и градитеља, хуманиста, али која је прошла страшно након другог светског рата. Све су им узели: имовину, част, образ. Све! У жељи да напишем драму о тој великој љубави између Лазе Костића и једне Дунђерске – Ленке, почео сам да дубље копам по историји ове породице …
Какав је концепт књиге, шта је претходило објави?
Књига „Чудесни свет Дунђерских“ састоји се од четири драмска текста тематски посвећена појединим члановима породице Дунђерски и подужег предговора. Она, књига, се појавила случајно, просто није била у плану, али пандемија Ковид 19 је променила многе планове, па тако и моје у вези са мојим драмским радом, извођењем представа пред публиком…Тако сам целу годину посветио сређивању рукописа и објављивању књиге драмских текстова, јер се пред публику са представама није могло.
Сам назив књиге је уствари име читавог једног пројекта посвећеног породици Дунђерски, њиховој заоставштини – духовној, градитељској, економској. У средишту тог пројекта налазе се моје драме, али је концепт много шири и односи се на промоцију наслеђа породице Дунђерски и обухвата десетак градова и општина десетину кутурних и јавних установа, стотине појединаца…
Када сам написао и поставио драму о Лази и Ленки – „Од раја до безњенице“, те 2015. године, на Фантасту, решио сам да ту представу изводимо искључиво у дворцима, каштелима, палатама и здањима од културно–историјског значаја, дакле не на позоришним сценама и у салама, него искључиво у амбијентима који нас враћају у „дворску културу Војводине“, у просторе у којима се још осећа дух и дах Старе Војводине. Представу „Од раја до безњенице“ изводили смо, поред Фантаста и у Кулпину и у Ечки и у Текелијануму у Будимпешти, Галерији Матице српске, Матици српској, Музеју Војводине, у Еђшегу, у Новом Саду, у Музејима у Сремској Митровици, Панчеву, Бачкој Тополи, у Гуарнериусу у Београду, у палати и пивници Лазара Дунђерског у Зрењанину, у Градској кући у Суботици, Кикинди, Ади, Бечеју, Сенти…. Како интересовање за ову тематику није јењавало настали су и други драмски текстови који се налазе у овој књизи: монодрама о Лазару Дунђерском, Ленкином оцу, као и представа о Богдану Дунђерском и његовој лепој Мари…Раније, заједно са представом о Лази и Ленки настало је монодрамско казивање Тестамента Богдана Дунђерског које се редовно изводило као увод у представу „Од раја до безњенице“. Сви текстови су „упризорени“ то јест постављени су и изводе се, осим текста о Богдану и Мари који чека своје време..
Где тачно престаје фактографски део и почиње фикција?
Још од Аристотела је знано да се уметност не бави оним што је било него оним што се, по некој вероватноћи, могло догодити. Тако и моје драме – садрже историјску фактографску компоненту због веродостојности и уверљивости, али само као исходиште од кога се креће ка оном „што се могло догодити“. Рецимо, представа „Од раја до безњенице“ за „реалност“ или „фактографију“ узима оно што је дато песмом Santa Maria della Salute јер је сама песма по себи препуна драматике, драматургије, драмског набоја који сам само транспоновао у драмску форму. Већ са представом „Мара, Богданова“ ствар стоји другачије – у тој представи је удео фикције много већи јер је цела конструкција представе направљена око једне легенде, а која каже да је Богдан дао дукате и земљу Марином мужу Цвети, само да Мара остане на имању и буде његова настојница /ишпануша/ и наложница, дабоме. И ми о томе знамо само толико и ништа више! Зато је ту машта, имагинација морала да попуни ту празнину и да макар неке одговоре на питања, нпр. како је то могуће и зашто је Цвета пристао да узме новац од Богдана? Како је Мара реаговала на то? Како је могао изгледати растанак мужа и жене под таквим околностима и у таквом контексту…Читаоци ће имати прилику да сазнају те ствари путем књиге „Чудесни свет Дунђерских“ док и ту представу не поставимо на сцену. Дочим, монодраму Лазар Дунђерски сам скоро сву поткрепио фактографијом, чињеницама..ту се нисам пуно удаљавао од историографије јер ми је било важно да људи виде једног изузетног човека, моћника, магната, али и оца, мужа, сина…
Да ли је у питању само слика једног времена, историјског контекста и судбина једне породице или има неку друштвено политичку поруку и за данас?
Представу „Од раја до безњенице“ премијерно смо извели у новембру 2015. године на Фантасту. Два дана након тога дошло је до приватизације ПИК-а и Фантаст је стао са радом три месеца, док се није видело шта ће бити са дворцем, земљом… једном речју док МК Комерц није направио какав такав договор са Матицом српском и преузео управљање Фантастом. Ова књига „Чудесни свет Дунђерских“ појављује се у тренутку када МК Комерц најављује повлачење из посла управљања дворцем, најављује се затварање дворца, до проналаска новог закупца. Па ето, нема бољег контекста и „разлога“ постојања мојих драма о Дунђерскима! Ја сам се мало потрудио да сачувам нешто од духовног наслеђа те сјајне породице, путем драмских текстова, да подсећам јавност какве су то громаде и величине биле, колико су учинили за свој народ, какви су то добротвори били каквих на жалост данас нема… Моји текстови, моје драме, на неки начин, посредан, говоре о нашој срамоти, нашој заборавности, нашој небризи према прецима, духовној и материјалној заоставштини – не само Дунђерских!