Нинослав Трајковић: Југићем кроз Стари континент

Наш познати бечејски/светски путник Нинослав Трајковић пре недељу дана вратио се из још једне светске авантуре…

Опет Југо?

То је најчешће питање које ми постављају. Зашто баш Југо? Зашто не Стојадин, засто не Голф двојка а почели су и са питањима зашто не неки нови ауто, била би добра реклама за њих итд… Приликом припреме првог путовања имао сам од возног парка само Југића и самим тим је био најбоља и, наравно, једина опција. Како ми се, поред свих коментара, Југић показао поузданим одлучио сам да заједничким снагама наставимо да исписујемо историју.

Јеси ли направио паузу док је трајала корона?

Ако кажем да јесам, слагаћу вас али и ако кажем да нисам, опет ћу вас слагати. Јесам по питању освајања света али нисам по питању путовања и упознавања своје земље Србије. Прво сам месец дана путовао Jугићем по Србији а после сам имао сарадњу са САТ-ом и Дачијом па сам детаљније посећивао прво домаћа језера а после и тврђаве које су унутар наших граница.

Које су дестинација и шта је идеја била за ово путовање?

На путовање по Европи сам се одлучио како бих освојио најјужнију, најзападнију и најсевернију тачку континенталне Европе и наравно да што више држава посетим у једном кругу. Прешао сам 19.300 км у Југићу за два месеца путовања по домаћем континенту и посетио 24 земље, то ни један други континент нема да понуди.

Која је разлика у односу на претходна путовања, да ли си ишао сам или си има сапутнике?

Разлика је огромна. За ово путовање сам се минимално припремао како бих бар неки изазов имао. Кренуо сам са професионалном фотографкињом како бих имао што бољи материјал са путовања али се она на жалост вратила кући након две недеље због здраствених проблема. Колико год звучало интересантно, авантура на овај начин није ни мало лака и наивна.

Колико мислиш да је важно да млади људе „виде света“, да себи барем једном у животу приуште такву авантуру?

Сматрам да је то за сваку младу особу обавезно. Шта мислите зашто се школе боре за своје ђаке да их воде на ескурзије. Мењање места, упознавање друге културе, других обичаја и људи је непроцењиво. Сам излазак из зоне комфора на сваки могући нацин позитивно делује на младу особу.

Колико је логистика важна, познанства, неки контакти када си на путу?

Ово је једна од важнијих ставки приликом организовања путовања. Нема нико боље информације да вам пружи него неко ко се налази већ на вашој планираној рути. Људи воле да прате несвакидашње ствари, поготово путовања па тако увек неко ко их воли а налази се на мом путу сазна на овај или онај начин за мене и мог Југића и понуди да попијемо кафу, да се фотка са Југићем или понуди кревет да преспавам и тако даље. Лепо је подсетити се свог језика уколико ме угости човек са наших простора или се само одморити на троседу уз причу о путовањима где углавном слушалац постави хиљаду питања. Највише су ми се наши људи из Немачке јављали и нудили ми смештај, туширање и клопу, све само да се упознамо али баш сам Немачку на овом путовању, најмање посетио. Бићу искрен, да нисам имао пријатеље који су ме угостили у Норвешкој вероватно не бих имао новчаних средстава да се вратим скроз до куће. Ову информацију не знају ни они али ето, има и те предности.

Колико је скупо такво путовање, или евентуално јефтиније од стандардних?

Путовање по Европи ме је коштало скоро као путовање до Монголије и Африке заједно. Након овог путовања ми је много јасније зашто сви авантуристи најчешће путују на Азијске дестинације. Европа је по мени најлакша за путовање али зато и најскупља.

Да ли имаш времена и могућности да се негде задржиш дуже да себи омогућиш да боље упознаш нека места?

На жалост, јако ретко. Такав ми је вид путовања да једноставно имам свој замишљени рок, своје циљеве, ограничена финансијска средства и гледам да се у то максимално уклопим. Ако се и некад задржим, то значи да морам касније неко место да прескочим па је увек неко вагање у мојој глави да ли један град вреди више од другог итд.

Имаш ли неку лепу или ружну причу, неку занимљиву анегдоту са овог путовања, или неки занимљиви сусрет који мислиш да је highlight овог путовања?

Иначе не волим да причам о лошим стварима, а то ме увек питају, па ћу сада издвојити једну анегдоту у којој ћете видети мој највећи проблем, ако се тако и може назвати. Наиме, путовао сам по западној Европи, делу Европе који је заиста развијенији и културнији. Е баш у једној од најразвијенијих европских држава, Норвешкој, сам имао мали инцидент који хвала Богу није прерастао у физички обрачун. Приликом одласка на Тролтунду, један од најлепших видиковаца Норвешке, док сам се возио у Југићу скоз горе један човек, 50-так година старости, ми је пресекао пут тако што је лаганим ходом прешао улицу ван пешачког прелаза. Нисам возио брзо па сам успео да се зауставим на метар од њега и из аута сам га на енглеском запитао само да ли је нормалан. Окренуо се и почео је нешто на Норвешком добацивати. У том моменту застављају се два бајкера из супротног правца који су све видели и стају мени на страну. Старији човек је само наставио својим путем уз неко мрмљање. Наставио сам пут правдајући човека да можда није сав свој. До паркинга за видиковац имао сам 20-так минута веома стрме вожње. План је био да преспавам у ауту, на паркингу, и ујутру започнем осмочасовну шетњу до видиковца и назад. Сместио сам Југића у сам ћошак паркинга и раширио врећу за спавање. Одједном, неко дивљачком вожњом стаје иза Југића и излази из аута. Онај човек од мало пре што ми је излетео пред ауто се попео скроз горе за мном и почео фоткати ауто и обављати телефонске разговоре. Нисам разумео о чему је причао јер не знам Норвешки али сам закључио да је неки кол центар позивао и неког је на крају и добио. Задржао се двадесетак минута ту, обављајући позиве и фоткајући моје таблице, било је мало непријатно јер сам се ја налазио испред аута а он се није трудио ни мало да буде пристојан. Потрудио сам се максимално да не обраћам пажњу на човека. Приликом одласка добацио је да ће доћи полиција и да мени као туристи је место у својој земљи. Рекавши то, зашкрипао је гумама свог аута и никад га више нисам видео. Наравно, вероватно је и полиција схватила да је човеку, најблаже речено, досадно у животу па је занемарила позив јер ме нико није будио те ноћи у ауту на том паркингу. И ово је најгора ствар која ми се десила на путовању од два месеца по Европи онда можете само замислити како сам уживао у путовању.

Шта и где даље …

Посетио сам сад већ четири континента са Југићем – Европу, Азију, Аустралију и Африку, остају ми две Америке за следећу годину и одлазим у пензију што се путовања Југићем тиче. Следеће године ће бити моје последње путовање Југићем где ћу посетити и Северну Америку и Јужну Америку. Ова авантура ће бити највећа од свих и трајаће готово шест месеци. Тако да завршавам у великом стилу.