Пројекат „Причајмо отворено о јавним просторима“: Да ли Бечејцима треба градски парк

Знате ли колико у Бечеју има јавних простора који стоје неискоришћени или запуштени? Или још горе колико у Бечеју има јавних простора који чак нису ни запуштени али се веома мало користе? Не знате? Наравно да не, али већина зна колико таквих простора има у непосредном окружењу где живе, у комшилуку. Након објаве овог текста на интернету већ у коментарима испод поста на друштвеним мрежама добићемо ad hoc мапу таквих простора, тачније без имало напора урадиће се спонтано мапирање које је потребно само систематизовати. И док се тамо негде у будућности град гради за неке имагинарне туристе који ће једног дана уживати у аква парковима, на излетиштима, у луксузним спа центрима, спортским теренима, што би требало да епохално регенерише локалну економију, грађани Бечеја у међувремену прескачу сломљена стакла од лампи по парковима, већ одавно не примећују зграде у самом центру града које се урушавају, заобилазе блатњаве стазе на Тиси и чекају да једног дана почну коначно да живе у том футуристичком рају, или бар да се обогате од наплата улазница у њега.

Колико Бечејци заиста за себе желе све то што „се планира“?

Предлажемо вам један мали експеримент: док још имамо који леп дан у овој години узмите ћебе, термос за кафу, књигу или таблет и нађите за себе мали кутак за одмор у неком парку – Горанском, Доњем, Горњем свеједно … Да ли је такав сценарио уопште могућ и да ли бисте већ у старту одустали од те идеје јер не знате никог ко то још ради? Колико дуго бисте заиста били тако сами у парку а да вам не буде непријатно, да не осетите нелагодност да радите нешто што ће већина пролазника сматрати неуобичајеним понашањем? Сигурни смо, веома брзо ћете одустати јер, једно је сигурно, почетна идеја да се опустите у парку, у простору који вам објективно припада, је пропала већ у старту.

Како је могуће да скоро свуда у свету у градским парковима се игра бадминтон, сунчају студенти, да се организују пикници на отвореном, па и гаражне распродаје док су наши паркови резервисани за покојег пензионера на клупи и то је све … под условом да има клупа јер их у нашим бечејским парковима изгледа има најмање. Празни паркови су уобичајено стање осим у ретким приликама када се нешто организује, што је неколико пута годишње. Наравно, ако не рачунамо вандале који ноћу уништавају мобилијар и осветљење.

Да ли је тако било и раније тј. онда када су се ти паркови планирали и градили? Да ли је већ тада била урађена погрешна процена да је потребно да ти паркови уопште буду изграђени? Да ли су Бечејцима, који време проводе углавном у кућним двориштима, градски паркови уопште потребни?

Неки од нас, који су поживели коју деценију више, сигурно ће имати флешбек на Горански парк који је прилично другачије изгледао некад у комплету са оном цветном оазом у центру и шимширом исписном паролом за Тита. Па онда још један флешбек на оне школске радне акције у парку сваког викенда. Имаће и флешбек на оне љуљашке у Доњем парку као и на велико дечије игралиште на Тиси на платоу испред Фадиповог или ПИК-овог кампа, на осећај да инјекције мање боле ако након посете лекару уследи играње на игралишту код Дечијег диспанзера, тамо где су са дрвећа падале оне велике дивље „наранџе“ које смо скупљали. Све ово је  вероватно пуна велика стара картонска кутија идеализованих слика добро провучених, на максимум, кроз носталгичарски филтер али и је такође и реално сећање на то да су ти паркови били посећени, да су имали своју сврху постојања тада. Ова три наведена градска парка данас су за Бечејце важни само као зелена оаза тек толико да се не подавимо у смогу. Градски паркови су давно изгубили своју социјално-друштвену функцију у Бечеју јер већина млађих суграђана заиста не зна шта би радили у њима.

ОК, очигледно је да то више нису потребе Бечејаца, али шта јесу? … То изгледа нико не зна, посебно не они који планирају будућност овог града. За сада чини се имају само идеју шта су потребе „туриста“ који би требало да нам попуне те паркове али и све остале јавне просторе, или бар оне које смо опортунистички решили да распродамо, јер смо полако сви заједно усвојили потпуно аутодеструктивну теорију да све пропада и урушава се „ако нема газду“. Наравно, то „хватање“ доброг газде на „слободном“ тржишту захтева добру шминку па је изгледа на нама да у следећих неколико година обавимо што више естетских интервенција, да просто пожеле да нас купе. У међувремену, све што је заиста потребно Бечејцима остаје на њима самима да се самоорганизују, да засучу рукаве па сами себи створе … да покажу ентузијазам … и то сада када су, после неколико деценија таворења, већ научени да им не треба ништа, да је одлазак из града једини излаз и да је лакше одселити се у градове у којима студенти у парковима леже на трави, где породице и другари праве пикнике у њима, где су ти отворени и уређени простори усред града ту да смањују анксиозност, где се уметничке групе боре за сваку напуштену зграду, где активни и политички свесни млади људи сквотују по напуштеним војним објектима. Овде, у Бечеју, то очигледно нема ко овде да ради, нема борбе за наш простор, нема иницијативе која ће продавцима тог нашег простора дувати за вратом … чека се само купац.

А сви ти отворени јавни градски простори требало би, у теорији, да буду веома значајни у контексту социјалног идентитета града, колектива али и појединца. Требало би да то буду места где сви ми учимо да посматрамо друге и где желимо да будемо виђени, учимо се социјализацији. Јер „Док посматрамо, ми освајамо свет, а док нас посматрају ми добијамо своје место у свету“. Како ће изгледати улице, ти паркови, или било који други јавни простори би требало да буде наш прерогатив, питање нашег избора јер су  намењени само нама. Наш град, који ће тек кад буде конципиран, пажљиво формиран и прилагођен нашим потребама, за нас који ту живимо, бити евентуално атрактиван и некоме ко жели да нас посети. Јавни простори би требало да служе заједници да нам обезбеде место где можемо да боравимо да бисмо доживели нешто лепо и да бисмо остварили социјалне контакте са другима. Бечејцима требају улице и паркови у којима се срећу, али и оне где могу да избегавају једни друге. Бечејцима треба јавни простор, у којима постоје оазе где могу да се издвоје и из прикрајка осматрају пролазнике, где се осећају опуштено и сигурно. Пре свега, Бечејцима треба и друга нека перспектива у односу на поглед у сопствена дворишта. Изгледа да Бечејцима треба и да поново науче да живе на нашим улицама, у парковима, да бораве поред реке, и ван оне недељне породичне шетње после ручка, нове навике. Другим речима треба нам да најпре поново научимо да живимо сами са собом, да научимо шта је то што је нама потребно пре него што почнемо да правимо гостинске собе.