Projekat „Pričajmo otvoreno o javnim prostorima“: Da li Bečejcima treba gradski park

Znate li koliko u Bečeju ima javnih prostora koji stoje neiskorišćeni ili zapušteni? Ili još gore koliko u Bečeju ima javnih prostora koji čak nisu ni zapušteni ali se veoma malo koriste? Ne znate? Naravno da ne, ali većina zna koliko takvih prostora ima u neposrednom okruženju gde žive, u komšiluku. Nakon objave ovog teksta na internetu već u komentarima ispod posta na društvenim mrežama dobićemo ad hoc mapu takvih prostora, tačnije bez imalo napora uradiće se spontano mapiranje koje je potrebno samo sistematizovati. I dok se tamo negde u budućnosti grad gradi za neke imaginarne turiste koji će jednog dana uživati u akva parkovima, na izletištima, u luksuznim spa centrima, sportskim terenima, što bi trebalo da epohalno regeneriše lokalnu ekonomiju, građani Bečeja u međuvremenu preskaču slomljena stakla od lampi po parkovima, već odavno ne primećuju zgrade u samom centru grada koje se urušavaju, zaobilaze blatnjave staze na Tisi i čekaju da jednog dana počnu konačno da žive u tom futurističkom raju, ili bar da se obogate od naplata ulaznica u njega.

Koliko Bečejci zaista za sebe žele sve to što „se planira“?

Predlažemo vam jedan mali eksperiment: dok još imamo koji lep dan u ovoj godini uzmite ćebe, termos za kafu, knjigu ili tablet i nađite za sebe mali kutak za odmor u nekom parku – Goranskom, Donjem, Gornjem svejedno … Da li je takav scenario uopšte moguć i da li biste već u startu odustali od te ideje jer ne znate nikog ko to još radi? Koliko dugo biste zaista bili tako sami u parku a da vam ne bude neprijatno, da ne osetite nelagodnost da radite nešto što će većina prolaznika smatrati neuobičajenim ponašanjem? Sigurni smo, veoma brzo ćete odustati jer, jedno je sigurno, početna ideja da se opustite u parku, u prostoru koji vam objektivno pripada, je propala već u startu.

Kako je moguće da skoro svuda u svetu u gradskim parkovima se igra badminton, sunčaju studenti, da se organizuju piknici na otvorenom, pa i garažne rasprodaje dok su naši parkovi rezervisani za pokojeg penzionera na klupi i to je sve … pod uslovom da ima klupa jer ih u našim bečejskim parkovima izgleda ima najmanje. Prazni parkovi su uobičajeno stanje osim u retkim prilikama kada se nešto organizuje, što je nekoliko puta godišnje. Naravno, ako ne računamo vandale koji noću uništavaju mobilijar i osvetljenje.

Da li je tako bilo i ranije tj. onda kada su se ti parkovi planirali i gradili? Da li je već tada bila urađena pogrešna procena da je potrebno da ti parkovi uopšte budu izgrađeni? Da li su Bečejcima, koji vreme provode uglavnom u kućnim dvorištima, gradski parkovi uopšte potrebni?

Neki od nas, koji su poživeli koju deceniju više, sigurno će imati flešbek na Goranski park koji je prilično drugačije izgledao nekad u kompletu sa onom cvetnom oazom u centru i šimširom ispisnom parolom za Tita. Pa onda još jedan flešbek na one školske radne akcije u parku svakog vikenda. Imaće i flešbek na one ljuljaške u Donjem parku kao i na veliko dečije igralište na Tisi na platou ispred Fadipovog ili PIK-ovog kampa, na osećaj da injekcije manje bole ako nakon posete lekaru usledi igranje na igralištu kod Dečijeg dispanzera, tamo gde su sa drveća padale one velike divlje „narandže“ koje smo skupljali. Sve ovo je  verovatno puna velika stara kartonska kutija idealizovanih slika dobro provučenih, na maksimum, kroz nostalgičarski filter ali i je takođe i realno sećanje na to da su ti parkovi bili posećeni, da su imali svoju svrhu postojanja tada. Ova tri navedena gradska parka danas su za Bečejce važni samo kao zelena oaza tek toliko da se ne podavimo u smogu. Gradski parkovi su davno izgubili svoju socijalno-društvenu funkciju u Bečeju jer većina mlađih sugrađana zaista ne zna šta bi radili u njima.

OK, očigledno je da to više nisu potrebe Bečejaca, ali šta jesu? … To izgleda niko ne zna, posebno ne oni koji planiraju budućnost ovog grada. Za sada čini se imaju samo ideju šta su potrebe „turista“ koji bi trebalo da nam popune te parkove ali i sve ostale javne prostore, ili bar one koje smo oportunistički rešili da rasprodamo, jer smo polako svi zajedno usvojili potpuno autodestruktivnu teoriju da sve propada i urušava se „ako nema gazdu“. Naravno, to „hvatanje“ dobrog gazde na „slobodnom“ tržištu zahteva dobru šminku pa je izgleda na nama da u sledećih nekoliko godina obavimo što više estetskih intervencija, da prosto požele da nas kupe. U međuvremenu, sve što je zaista potrebno Bečejcima ostaje na njima samima da se samoorganizuju, da zasuču rukave pa sami sebi stvore … da pokažu entuzijazam … i to sada kada su, posle nekoliko decenija tavorenja, već naučeni da im ne treba ništa, da je odlazak iz grada jedini izlaz i da je lakše odseliti se u gradove u kojima studenti u parkovima leže na travi, gde porodice i drugari prave piknike u njima, gde su ti otvoreni i uređeni prostori usred grada tu da smanjuju anksioznost, gde se umetničke grupe bore za svaku napuštenu zgradu, gde aktivni i politički svesni mladi ljudi skvotuju po napuštenim vojnim objektima. Ovde, u Bečeju, to očigledno nema ko ovde da radi, nema borbe za naš prostor, nema inicijative koja će prodavcima tog našeg prostora duvati za vratom … čeka se samo kupac.

A svi ti otvoreni javni gradski prostori trebalo bi, u teoriji, da budu veoma značajni u kontekstu socijalnog identiteta grada, kolektiva ali i pojedinca. Trebalo bi da to budu mesta gde svi mi učimo da posmatramo druge i gde želimo da budemo viđeni, učimo se socijalizaciji. Jer „Dok posmatramo, mi osvajamo svet, a dok nas posmatraju mi dobijamo svoje mesto u svetu“. Kako će izgledati ulice, ti parkovi, ili bilo koji drugi javni prostori bi trebalo da bude naš prerogativ, pitanje našeg izbora jer su  namenjeni samo nama. Naš grad, koji će tek kad bude koncipiran, pažljivo formiran i prilagođen našim potrebama, za nas koji tu živimo, biti eventualno atraktivan i nekome ko želi da nas poseti. Javni prostori bi trebalo da služe zajednici da nam obezbede mesto gde možemo da boravimo da bismo doživeli nešto lepo i da bismo ostvarili socijalne kontakte sa drugima. Bečejcima trebaju ulice i parkovi u kojima se sreću, ali i one gde mogu da izbegavaju jedni druge. Bečejcima treba javni prostor, u kojima postoje oaze gde mogu da se izdvoje i iz prikrajka osmatraju prolaznike, gde se osećaju opušteno i sigurno. Pre svega, Bečejcima treba i druga neka perspektiva u odnosu na pogled u sopstvena dvorišta. Izgleda da Bečejcima treba i da ponovo nauče da žive na našim ulicama, u parkovima, da borave pored reke, i van one nedeljne porodične šetnje posle ručka, nove navike. Drugim rečima treba nam da najpre ponovo naučimo da živimo sami sa sobom, da naučimo šta je to što je nama potrebno pre nego što počnemo da pravimo gostinske sobe.