Школа, родитељи и деца дан после
Осам ђака и радник обезбеђења погинули су у пуцњави у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду. Ученик је пуцао на ђаке, наставницу и обезбеђење. У пуцњави је рањено још шесторо деце и један наставник. Министарство просвете је већ следећи дан проследило образовним установама Приручник психолошке кризне интервенције за наставно особље школа. Овај Приручник који су добили требало је да буде својеврсни протокол према којем су школе требале да поступе у овој ситуацији. Но сам Приручник није посебно употребљив у овој конкретној ситуацији јер бави се углавном неким општим местима као што су појашњења шта спада у кризне ситуације у школама, како се дефинишу и има неко оквирно генеричко упутство како организовати живот и рад у школама након таквог догађаја.
„Кризне ситуације и догађаји су, нажалост, саставни део живота сваке заједнице. Захтевале су да помажемо деци да се суоче са губицима, да одговоре на захтеве и да преброде тешке догађаје, а у исто време смо осећали да и нама самима треба подршка и помоћ“, наводи се у Приручнику.
Дакле, лопта је пребачена у друго двориште, самим школама и наравно родитељима. Већина основних и средњих школа у Србији али и овде у Бечеју су у складу са својим ресурсима и капацитетима организовали неки облик наставе у данима непосредно након трагичног догађаја. У већини школа, свакако, настава се није могла одвити редовно. Остављено је сваком директору школе и колективу да одлуче које активности и на који начин ће се организовати. Све очи у сваком школском колективу су у овом тренутку биле упрте ка психолозима у школама који би наводно требало да знају како поступати у оваквим ситуацијама. У нашој држави оваквих случајева није било до сада, што значи да нико од њих није ни могао да има искуства. Осим што нису добили никакве инструкције, савете, ништа што би био неки званични одговор државе и Министарства треба напоменути да је психолога у школама све мање, да се број запослених смањивао годинама и да углавном један психолог ради са децом у школама јер и даље стоји забрана запошљавања без одобрења надлежних школских управа и Министарства. Министар Ружић је крајем прошле године обећао да ће се повећати број психолога у школама јер је већ тада све указивало да у пракси деца имају све већи број проблема у понашању, у социјализацији у школском окружењу, да се ниво насиља у школама повећава …. Остало се на том обећању, све до његове оставке пре неки дан.
У сваком случају, с обзиром на мањак стручне помоћи, школе су још и добро изгурале ове прве дане након свега што се догодило последње две недеље.
Она „државна/министарска“ лопта је одлетела даље, из школског дворишта, преко зида, и пала је у кућно двориште. Да ли су родитељи добили неке стручне инструкције или савете кад већ школе нису? Интернет је препун савета, текстова, сматрања, анализа ситуације, прича се све то у заглушујућој какофонији непрекидно већ данима. Понавља се мантра „причајте са децом“. На родитељима школске деце је највећи притисак, јер док паралелно савладавају сопствене страхове, они морају да пронађу начин како да “причају“ са својом децом о нечему што ни себи самима нису у стању да објасне, о нечему што је комплексна ситуација у друштву коју је веома тешко поједноставити за дечије уши, о нечему што нема баш неку позитивну перспективу, неки загарантовани хепиенд. То све треба да причају деци са којом су углавном већ одавно изгубили неки непосреднији контакт, да разговарају директно без посредника у виду неког екрана, да притом имају све одговоре, да делују смирено, охрабрујуће и да деци улију сигурност. При том сви „стручњаци“, саветници, телевизијски и интернетски психолози се слажу да не постоји за све то нека универзална припрема нити одговори на овакве догађаје.
Психолози инсистирају да је разговор са децом најкориснији али и постављају једну прилично неутемељену претпоставку да свако најбоље познаје сопствено дете или децу и да ће на основу тога они инстинктивно знати на који начин треба да им објасне шта се заиста догодило, који је узрок томе, шта је разлог да је дечак то урадио својим друговима из школа, како је набавио оружје, због чега је важна контрола употребе и поседовања оружја, као и да им дају неке ваљане савете у зависности од узраста како да се убудуће чувају, како да се понашају у школи и у другим социјалним ситуацијама према другој деци и слично.
Једно је сигурно, родитељи више немају онај луксуз да сами себе убеде да њихово дете о свему томе не зна ништа, да није ништа чуло и да то њих лично не дотиче … та времена су давно прошла.
Стара „добра“ пракса која је палила код неких старијих генерација са „Ћути и иди у своју собу“ је принцип васпитавања који се више никада неће вратити и са тим се мора помирити. Но, ни овај нови принцип где је ту собу само заменио екран неког апарата такође не пали. Тај „апарат“ неће објаснити вашој деци ништа у вези са оваквим трагичним догађајима, не постоји тај алгоритам чак ни AI генерисан који може деци да замени родитеље, школу или бар неког одраслог ко може да им улије поверење. Оно што такође више не пали је и „стара добра“ методологија васпитавања: грдња, застрашивање, претње или страх од ауторитета који ће их спречити да буду у оваквом сплету околности потенцијална жртва или починилац.
Стручњаци кажу да децу пре свега треба пустити да причају, да цртају или кроз игру некако испоље страхове које можда имају. То, наравно не значи да треба да родитељи глуме филмску верзију психијатра, са нотесом за белешке изнад главе, разговор мора бити двосмеран, на сва питања треба одговорити али и признати када су сами у недоумици, признати да страхују, да отворено деци говоре о својим осећањима, да причају о емпатији, да разговарају са децом о неким стварима о којима наши родитељи нису са нама разговарали. Наравно, оно на чега највише треба да обрате пажњу је узраст детета.
Могуће је да ће се код деце, као и код одраслих, испреплетати разна осећања страх, ужас, паника, туга, љутња, зависи колико је ко трауматизован. И то може бити замка за родитеље и наставнике, да покажу осећања, али заиста треба пазити да се не претера у томе. Важно је и да родитељи исконтролишу страх и бригу, јер ако дете види да је родитељ до те мере узнемирен да даје неке савете који су много другачији него што су били раније, оно ће се додатно уплашити.
Осим разговора родитељи могу да учине још неке кораке да се деца заштите. За почетак требало би да ограниче деци приступ сензационалистичким вестима и непровереним информацијама, попут оних које се деле по друштвеним мрежама. Не могу децу потпуно заштитити јер и треба да знају неке основне чињенице о томе шта се десило, али треба причати о свим информацијама које добију, обрадити их за њихов узраст, појаснити, направити неки логички след, ставити у контекст.
За све родитеље којима је за све ово потребна помоћ треба да знају да ипак постоје и одређене стручне службе које могу да им помогну:
- Институту за ментално здравље могу да се јаве сви којима је потребна психолошка помоћ, на бројеве телефона 063 8681757 и 063 8682217.
- Клиника за психијатрију Клиничког центра Србије – контакт телефони су 011 2685050, 011 3662124 и 063 310723.
- Национална дечија линија (НАДЕЛ) пружа телефонско саветовање 116111 или преко чета, саветодавни телефон за родитеље доступан је сваки дан до 16 до 22 сата на 0800 007 000, за насиље у породици 24/7 -0800 222 003
- „Ту смо за све који желе да разговарају о осећањима“, поручили су из Центра Срце. Њихов број телефона је 0800 300 303, а доступни су од 14 до 23 сата сваког дана
Неколико почетних напомена:
- Најбоље предшколску децу у потпуности заштитити од ових информација, осим уколико нису директно повезана са догађајем.
- Млађим основцима о догађају говорити кратко и јасно, језиком који разумеју препоручено је родитељима млађе деце да дају једноставно објашњење, у једној реченици, попут кратке поучне приче са јунацима.
- Родитељи треба да очекују да ће мало старији основци постављати више питања и овде је процена самих родитеља да сами одлуче колико желе информација да поделе са њима. Не избегавати одговоре на питања само лимитирати информације за које сматрају да им деца нису довољно зрела да разумеју. Да подсетимо, они су у овој ситуацији најближи по годинама узрасту деце која су настрадала у школи у Београду. Са њима се деца тог узраста највише идентификују.
- Тинејџере прво и основно треба слушати, добро проценити шта их од свега тога највише занима. Можете сасвим сигурно претпоставити да све оно што ви можете да нађете на интернету они такође могу да прочитају, чак и више од вас. Оно што је посао родитеља тинејџера је да се добро наоружају стрпљењем, да све информације провере, селектују, сами себи прво објасне, ставе у неки логички след, направе добру аутоанализу сопствених ставова и осећања и тек онда приступе разговору са децом. Са њима је ипак донекле лакше јер су све чињенице на столу само треба заједнички да добро их пресложите, анализирате. Тинејџери траже оно што се крије иза, траже решења, и узмите у обзир да данашња генерација клинаца верује у сарадњу и социјалну правду па није неопходно да им те ставове коригујете цинизмом, сопственим фрустрацијама и страховима и да их обесхрабрите.
Психолози упозоравају и да децу не треба притискати да причају, ако не желе, али свакако треба пратити даље понашање и да ли има неких промена у понашању у школи и друштву или проблема са спавањем и апетитом.