Бечејска градска пијаца: Конфузија са ценама
Ако постоји период у години када је одлазак на суботњу пијацу вредан труда и устајања раније суботом онда је то овај, негде пред одлазак јагода и почетак периода када кромпир почне да добија на величини. То је свакако време свеопштег обиља, када пијаца оправдава назив „зелена“ без проблема и без обзира на то колико тезги са гаћама, дезодорансима и прашком за веш има.
За Бечејце суботња пијаца је социјално-друштвени феномен који се показао као можда најжилавији у овом граду. Пијаца, и редован недељни ритуал одласка ћалца на њу, преживео је све облике смутних времена које нам је живот донео у последњих неколико деценија: од оних шверцерских, па преко инфлаторних, до периода грађења и пропaдања великих маркета у граду и коначно до ових сада постлидловских, када радње раде и до 10 увече као да смо велеград јер као и свуда, и у Бечеју, на „тржишту“, у трговинама од свега најјефтинији су постали радници.
За оне старије наше суграђане је ритуал одласка на пијацу суботом у Бечеју остао уграђен рефлекс чак и када дуже време апстинирају од тога. За све оне који се још увек сваке суботе пробуде са осећајем да нису испунили „своју грађанску дужност“ и са осећајем да нешто са њиховим животом свакако није у реду, „повратак“ на пијацу је свакако чиста терапија. Током овог, горе наведеног „зеленог“ периода, када пијаца има највише смисла, је свакако најбоље време за то.
Ако вам је у глави слика маме која се враћа са пијаце теглећи у рукама две велике корпе и гладиоле у зубима „да се не сломе“, са уловом за суботњи „не-кува-се-суботом“ доручак и ручак бојим се да је данашња бечејска суботња пијаца бледа слика тих времена. Већ дуго времена одлазак на пијацу је за већину Бечејаца постао симбол преживљавања, неопходна гњаважа због уштеде у кућном буџету за куповину јефтинијих ствари које немају баш много везе са „зеленишем“, воћем, милерамом или гладиолама. Сад већ одавно генерације Бечејаца на пијацу не иду више рекреативно и због огрозда или мирођије која се у ово летње време може наћи једино тамо него јер треба кући да дотегле тоалет папир или ћерки купе јефтинији Палмолив шампон.
Ових дана, ако ипак забасате на суботњу пијацу, баш онако као некад, рекреативно, уверићете се да је она и током овог новог облика „смутних времена“ на срећу опстала и даље. На улазу су и даље кучићи и „перје купујемо“. Ту ћете се сударити, сасвим сигурно, са оном генерацијом матораца који већ излазе са пијаца јер су дошли још у 7, поред тезги у првом реду још увек пензионери доконо препричавају вицеве и, још увек, она „средња класа“ на пијацу стиже око 9 па и касније … неке ствари се тешко мењају. То је тај „жилави“ ритуал бечејске пијаце која упркос свему опстаје.
Ипак деценије уназад оставиле су последице, и даље је много више тезги са шверцованом робом из Мађарске, и накупаца је много више него локалних паора који продају своје производе, много је више ролни тоалет папира него тезги са домаћим пекмезом или куваним парадајзом.
Оно што је свакако специфичност баш ових, садашњих, смутних времена је апсолутна конфузија продаваца. Колико је сулуда ова тренутна „државна“ економија најбоље се може видети баш на „зеленој“ пијаци. Продавци, накупци али и локални произвођачи хране који продају сопствени производ тешко се у свему овоме сналазе.
Идеја овог текста, на почетку, била је да се направи неки облик „репортаже“ са пијачним барометром. Оно што је „ваш репортер“ успео да прошле суботе сазна је да је конфузија са ценама хране и производа невероватно велика. Ако не рачунамо цене шверцованих шампона и нес кафе које су мање-више код већине продаваца исте, цене „зелениша“, воћа, поврћа су чист хаос. Једноставно речено, продавци заиста не знају колико шта треба да наплате.
Цене воћа варирају од тезге до тезге у невероватном распону, па су тако на појединим тезгама истог квалитета вишње биле и по 80 до 100 динара а на неким тезгама дупло и више од тога скупље, исто је и са бресквама и кајсијама којих је на пијаци прилично много и велика је понуда. И цене поврћа су невероватно различите од 80 динара до оних „лидловских“ око 200 динара кретале су се цене кромпира на пример. Исплатило се за тренутак трансформисати се у оног пензоса који иде од тезге до тезге и пита „колико је кромпир“ или парадајз … У сваком случају идеја да на суботњу пијацу одете да би нешто уштедели или да би појели нешто здравије и „локалније“ није сасвим извесно остварљива. Можда и успете ако имате среће и стрпљења а можда и не.
Очигледно је свакако да се продавци не сналазе скоро исто као и купци. Локални паори који сами узгајају и продају своје производе, показало се, заиста не знају како да се „уклопе“ у сулуде инфлаторне цене хране по продавницама и маркетима која је превазишла границе куповне моћи скоро свих купаца. Цене хране у маркетима су сада сулудо високе чак и за некада најбројнију средњу класу која је доминирала на бечејској пијаци, за обичан „народ“ је и воће и поврће у сезони недостижан луксуз. Очигледно је да је сва мање оне класе која је некад теглила гладиоле у зубима, са пуним корпама у рукама. Оних бечејских породица у којима се ћалац у кући сам „нудио“ да иде на пијацу да купи „шта треба“ јер је то значило истовремено и слободно пре подне да сврне у кафану на пијаци (које, такође, већ одавно нема). Од кафане у којој се у суботње пре подне „анализирао“ живот овог града остали су само празни зидови за лепљење предизборних плаката.
Посебна тема је и прича о томе како бечејска пијаца изгледа концептуално, естетски па и каква је инфраструктурна проблематика простора на којој се налази Градска пијаца, али то је тема за неки следећи број.
Колико је могуће дајемо вам на крају и неки, условно назван, пијачни барометар:
- Кромпир од 80 па до 200 динара килограм
- Парадајз од 100 до 250 динара
- Тиквице око 150-200 динара килограм али има и на комад око 50 динара
- Патлиџан око 250 динара килограм али такође може да се нађе и на комад
- Паприке су и до 300 динара за килограм али било је и на комад, бабуре по 25 динара
- Шаргарепа је око 80 до 100 динара килограм
- Лук од 100 до 150 динара килограм
- Веза мирођије је чак 100 динара
- Першун је око 50 динара
- Кајсије, брескве и вишње су варирале од 80 до преко 200 ди-нара килограм