Bečejska gradska pijaca: Konfuzija sa cenama

Ako postoji period u godini kada je odlazak na subotnju pijacu vredan truda i ustajanja ranije subotom onda je to ovaj, negde pred odlazak jagoda i početak perioda kada krompir počne da dobija na veličini. To je svakako vreme sveopšteg obilja, kada pijaca opravdava naziv „zelena“ bez problema i bez obzira na to koliko tezgi sa gaćama, dezodoransima i praškom za veš ima.

Za Bečejce subotnja pijaca je socijalno-društveni fenomen koji se pokazao kao možda najžilaviji u ovom gradu. Pijaca, i redovan nedeljni ritual odlaska ćalca na nju, preživeo je sve oblike smutnih vremena koje nam je život doneo u poslednjih nekoliko decenija: od onih švercerskih, pa preko inflatornih, do perioda građenja i propadanja velikih marketa u gradu i konačno do ovih sada postlidlovskih, kada radnje rade i do 10 uveče kao da smo velegrad jer kao i svuda, i u Bečeju, na „tržištu“, u trgovinama od svega najjeftiniji su postali radnici.

Za one starije naše sugrađane je ritual odlaska na pijacu subotom u Bečeju ostao ugrađen refleks čak i kada duže vreme apstiniraju od toga. Za sve one koji se još uvek svake subote probude sa osećajem da nisu ispunili „svoju građansku dužnost“ i sa osećajem da nešto sa njihovim životom svakako nije u redu, „povratak“ na pijacu je svakako čista terapija. Tokom ovog, gore navedenog „zelenog“ perioda, kada pijaca ima najviše smisla, je svakako najbolje vreme za to.

Ako vam je u glavi slika mame koja se vraća sa pijace tegleći u rukama dve velike korpe i gladiole u zubima „da se ne slome“, sa ulovom za subotnji „ne-kuva-se-subotom“ doručak i ručak bojim se da je današnja bečejska subotnja pijaca bleda slika tih vremena. Već dugo vremena odlazak na pijacu je za većinu Bečejaca postao simbol preživljavanja, neophodna gnjavaža zbog uštede u kućnom budžetu za kupovinu jeftinijih stvari koje nemaju baš mnogo veze sa „zelenišem“, voćem, mileramom ili gladiolama. Sad već odavno generacije Bečejaca na pijacu ne idu više rekreativno i zbog ogrozda ili mirođije koja se u ovo letnje vreme može naći jedino tamo nego jer treba kući da dotegle toalet papir ili ćerki kupe jeftiniji Palmoliv šampon.

Ovih dana, ako ipak zabasate na subotnju pijacu, baš onako kao nekad, rekreativno, uverićete se da je ona i tokom ovog novog oblika  „smutnih vremena“ na sreću opstala i dalje. Na ulazu su i dalje kučići i „perje kupujemo“. Tu ćete se sudariti, sasvim sigurno, sa onom generacijom matoraca koji već izlaze sa pijaca jer su došli još u 7,  pored tezgi u prvom redu još uvek penzioneri dokono prepričavaju viceve i, još uvek, ona „srednja klasa“ na pijacu stiže oko 9 pa i kasnije  … neke stvari se teško menjaju. To je taj „žilavi“ ritual bečejske pijace koja uprkos svemu opstaje.

Ipak decenije unazad ostavile su posledice, i dalje je mnogo više tezgi sa švercovanom robom iz Mađarske, i nakupaca je mnogo više nego lokalnih paora koji prodaju svoje proizvode, mnogo je više rolni toalet papira nego tezgi sa domaćim pekmezom ili kuvanim paradajzom.

Ono što je svakako specifičnost baš ovih, sadašnjih, smutnih vremena je apsolutna konfuzija prodavaca. Koliko je suluda ova trenutna „državna“ ekonomija najbolje se može videti baš na „zelenoj“ pijaci. Prodavci, nakupci ali i lokalni proizvođači hrane koji prodaju sopstveni proizvod teško se u svemu ovome snalaze.

Ideja ovog teksta, na početku, bila je da se napravi neki oblik „reportaže“ sa pijačnim barometrom. Ono što je „vaš reporter“ uspeo da prošle subote sazna je da je konfuzija sa cenama hrane i proizvoda neverovatno velika. Ako ne računamo cene švercovanih šampona i nes kafe koje su manje-više kod većine prodavaca iste, cene „zeleniša“, voća, povrća su čist haos. Jednostavno rečeno, prodavci zaista ne znaju koliko šta treba da naplate.

Cene voća variraju od tezge do tezge u neverovatnom rasponu, pa su tako na pojedinim tezgama istog kvaliteta višnje bile i po 80 do 100 dinara a na nekim tezgama duplo i više od toga skuplje, isto je i sa breskvama i kajsijama kojih je na pijaci prilično mnogo i velika je ponuda. I cene povrća su neverovatno različite od 80 dinara do onih „lidlovskih“ oko 200 dinara kretale su se cene krompira na primer. Isplatilo se za trenutak transformisati se u onog penzosa koji ide od tezge do tezge i pita „koliko je krompir“ ili paradajz … U svakom slučaju ideja da na subotnju pijacu odete da bi nešto uštedeli ili da bi pojeli nešto zdravije i „lokalnije“ nije sasvim izvesno ostvarljiva. Možda i uspete ako imate sreće i strpljenja a možda i ne.

Očigledno je svakako da se prodavci ne snalaze skoro isto kao i kupci. Lokalni paori koji sami uzgajaju i prodaju svoje proizvode, pokazalo se, zaista ne znaju kako da se „uklope“ u sulude inflatorne cene hrane po prodavnicama i marketima koja je prevazišla granice kupovne moći skoro svih kupaca. Cene hrane u marketima su sada suludo visoke čak i za nekada najbrojniju srednju klasu koja je dominirala na bečejskoj pijaci, za običan „narod“ je i voće i povrće u sezoni nedostižan luksuz. Očigledno je da je sva manje one klase koja je nekad teglila gladiole u zubima, sa punim korpama u rukama. Onih bečejskih porodica u kojima se ćalac u kući sam „nudio“ da ide na pijacu da kupi „šta treba“ jer je to značilo istovremeno i slobodno pre podne da svrne u kafanu na pijaci (koje, takođe, već odavno nema). Od kafane u kojoj se u subotnje pre podne „analizirao“ život ovog grada ostali su samo prazni zidovi za lepljenje predizbornih plakata.

Posebna tema je i priča o tome kako bečejska pijaca izgleda konceptualno, estetski pa i kakva je infrastrukturna problematika prostora na kojoj se nalazi Gradska pijaca, ali to je tema za neki sledeći broj.

Koliko je moguće dajemo vam na kraju i neki, uslovno nazvan, pijačni barometar:

• Krompir od 80 pa do 200 dinara kilogram
• Paradajz od 100 do 250 dinara
• Tikvice oko 150-200 dinara kilogram ali ima i na komad oko 50 dinara
• Patlidžan oko 250 dinara kilogram ali takođe može da se nađe i na komad
• Paprike su i do 300 dinara za kilogram ali bilo je i na komad, babure po 25 dinara
• Šargarepa je oko 80 do 100 dinara kilogram
• Luk od 100 do 150 dinara kilogram
• Veza mirođije je čak 100 dinara
• Peršun je oko 50 dinara
• Kajsije, breskve i višnje su varirale od 80 do preko 200 di-nara kilogram