Градско позориште: Премијера представе „Хеленски космос“

У продукцији Градског позоришта Бечеј у суботу 7. октобра одржана је премијера представе „Хеленски космос“. Ова представа је омаж хеленисткињи Аници Савић Ребац, једној од највећих српских интелектуалки 20. века. Премијера представе одиграна је на сцени бечејског позоришта тачно на дан њене смрти пре 70 година. Представа је у продукцији Градског позоришта Бечеј, режију потписује колективно ансамбл представе а рађена је по тексту Александре Јовановић. У представи играју Душанка Глид Стојановић и Симонида Мандић. Представа је настала уз подршку Министарства културе и јавног информисања.

У форми дуодраме представљен је живот Анице Савић Ребац, али не у оном биографски штуром облику, кроз догађаје и хронолошки след, него у форми интроспективног премишљања суштине и смисла живота, љубави и смрти једне изузетне жене која је током целог свог живота осећала суштинску повезаност личне филозофије живота, свога академског и научног рада и своје личне емотивне посвећености узвишеном облику љубави.

Аница Савић Ребац је живела у оном времену када је академски живот у Србији био (па и остао до данас) мушка привилегија, бављење науком, истраживањем па и филозофијом било је прерогатив уских затворених углавном интелектуално самодовољних група људи који су своје привилегије и свој ауторитет знали веома добро да „сачувају“ од евентуалних „узурпатора“ и оних који би могли да им наруше позиције.

Иако је у круговима ван Србије имала неприкосновени ауторитет у својој професији и у научним круговима она је за добар део академске јавности овде остала деценијама скрајнута па коначно и донекле заборављена. Цењена веома у неким круговима нашег књижевног естаблишмента али и оспоравана као аутор поезије па и научних радова од стране других она није успевала да током своје академске каријере пробије ту социјалну баријеру и остане запамћена и да заузме место које је свакако квалитетом њеног рада заслужила.

Представа „Хеленски космос“ посвећена је пре свега, у некој необичној форми дијалога, премишљању њеног личног хеленистички постављеног животног, али и посмртног космоса у чијем средишту је била љубав. Концептуално текст представе, драме, је написан као интензиван и емотивно набијен дијалог „духа“ Анице Савић Ребац са младом студенткињом која ради истраживачки рад на тему њеног живота, њене филозофије и радова које је оставила за собом.

Дакле, на дан Аничине смрти, у њеном кабинету – у лиминалном простору два света – две жене из два различита века разговарају о својим животима, осликавајући духовну и интелектуалну климу XX и XXI столећа.

Да ли се седамдесет година након Аничине смрти ишта променило у нашем друштву?

Након премијере разговарали смо са Душанком Глид Стојановић шта за њу као глумицу представља могућност да интерпретира и на сцену постави портрет овако комплексне и интелектуално изузетно свестране личности.

„Мени као глумици је било веома значајно да се посветимо Аници Савић Ребац као жени која је скрајнута на руб неке историјске видљивости а била је интелектуалка, једна од највећих 20 века, хеленисткиња и особа која се бавила заправо заборављеним знањима. Данас заиста то више никога не занима, рекли бисмо. Тако да заиста овај пројекат осећам као један герилски пројекат који се наслања на све оне претходне жене којима сам се бавила: Јелисаветом Начић, Исидором Секулић … Аница је доживела једну очигледну неправду у овој средини. Ова средина није никада била расположена за прихватање жена које имају респектабилно знање и које имају велико образовање али и велики порив и нагон за науком и истраживањем. Нико овде не жели успешне и реализоване жене у академизму. Академизам је овде мртво море у коме најбоље функционишу мушкарци који не воле да се много таласа зато што, како се каже и у самом тексту представе, женски глас је за њих као „бура која хоће да сруши град“. – рекла је Душанка Глид Стојановић.

Колико сада, након ове представе, знамо више о Аници Савић Ребац?

„Само истраживање о особи која више није жива може само да се заснива на неким тезама и хипотезама, може да се заснива на претпоставкама или на чињеницама. Оно што је за њу сасвим извесно је да је она оставила јако велики траг на својим студентима и да је ширила то своје знање али да је и учмалост те балканске средине успевала у свом раду да уздрма. Ипак, сигурно, да је она била и изразито скромна и за многе нажалост невидљива.“ –  рекла је Душанка Глид Стојановић и додала „Данас је 7. октобар, дан њене смрти, и ја сам јако срећна да смо ми, тј. да је ова установа културе, да је град Бечеј се уопште сетио да направи овај омаж овако једној значајној особи. Аница Савић Ребац је заиста живела како је говорила, писала је и предавала хеленистику млађим генерацијама али је истовремено дубоко веровала у хеленистичке принципе живота и живела их. Тако је и скончала зато што је веровала да је узвишена љубав у њеном животу и срж њене егзистенције.“

Због фестивала Бефемон а након тога и због обавеза глумица у другим позориштима следеће играње ове представе биће негде у новембру или децембру, није прецизирано још увек.