За Данијела Лончаревића, трчање значи мир, радост и спокој

Овонедељни саговорник рубрике „Трудом ка успеху“ је млади Бечејац Данијел Лончаревић, који се већ неколико година уназад професионално бави и учествује у планинским тркама. Победник је skyrunning лиге Србије и Црне Горе, учествовао на Светском првенству у Италији, где је освојио 30.место од укупно 79 тркача.

Од онда је наставио да ређа успехе. Ове године у марту на зимској трци на Дивчибарама освојио је треће место, а са нама прелетео своје омиљене трке и изазове. Како каже све је почело у детињству, са седам година, када је са оцем трчао на долми.

„Почело је са татом, он ме је увео у свет трчања кад ми је било свега 7 година. Углавном смо трчали на долми, насипу реке Тисе или у Горанском парку. Тренирао сам до сада џудо,ватерполо,атлетику,рукомет,тенис, кросфит. А трчање је увек било ту, кад би ме нешто мучило или кад би био тужан,узео би патике, а некад би и босоног отишао на трчање, а после тога би ме испунио осећај неког мира и спокоја, радости, али то се пре свега односи на трцање у природи. Често знам да кажем док трчим ја живим“ присетио се Данијел.

Открио нам је да је своју прву тркачку авантуру имао са девет година на Фрушкогорском мартону, када се родила његова љубав према планинском трчању.

„Моја прва авантура је била кад сам имао 9 година на Фрушкогорском маратону од 33km. Сећам се као да је јуче било, узбрдо бисмо ишли ходајући а низбрдо и по равном би трчали… Шума, ваздух,изворска вода су нам дале потребну енергију да са осмехом завршимо трку. И тако се родила моја велика љубав према планинском трцању. Следећи велики изазов ми је био са 12 година. Са татом сам трчао Фрушкогорски маратон од 57 km, по киши и блату. Доживљај који се памти за цео живот, сећам се како смо имали по неколико кила блата на патикама и како смо низбрдо клизали на дупе… а узбрдо бисмо ишли тако што би чупали травке и хватали се за гране. Кроз циљ смо прошли са осмехом, блатњави од главе до пете. Схаватио сам да су људски лимити огромни и тежио сам ка томе да превазилазим сопствене границе.“

Трка на Старој планини га је освестила, а после је наставио да ниже успехе

Са осамнаест година се први пут попео на постоље освојивши друго место на Фрушкорском маратону. Како је тренирао и друге спортове, морао је да направи паузу од планинског трчања. Кад се вратио, на наговор Бојана Јоцића уследила је, према његовим речима најтежа, али и најдража трка на Старој планини 108km.

„То ми је била најтежа и најдража трка. Ту сам упознао моћ мајке природе и од тада је ценим још више, схватио сам колико човек схвата здраво за готово то што му мајка природа пружа, а да није воде, ваздуха,сунца.. Не би било ни нас, најмање што можемо да урадимо је да је не загађујемо, треба да је чувамо и поштујемо… У току трке дувао је јак, леден ветар док смо се пењали на највиши врх Миџора. На половини трке спустила се магла због које се нису виделе маркације које су обележавале стазу, после магле је почео град да пада, па киша. Био сам мокар до голе коже и кренуо сам да се смрзавам јер је било свега 5 степени.. после једно сат времена појавило се сунце и од среће почео сам да плачем и молим Бога да што дуже сија како би ме просушило и угрејало. Успео сам да пребродим ту кризу и након 18 сати сам прошао кроз циљ као 6. После те трке ја сам био скроз други човек. Бољи човек.“

У оквиру skyrunning лиге 2018. освојио је друго место на планини Гоч, после које се како открива Лончаревић, припремао на бечејској тиској долми.

„На своје прво постоље у оквиру skyrunning лиге сам се попео 2018. на трци Sky ultra 50km, на планини Гоч.. После ње схватио сам да имам добре шансе да се борим за прва три места освајача skyrunning лиге. Спремао сам се углавном на долми,трчао бих горе-доле по 300 пута на насипу који има 3m висинску добит или бих трчао степеницама горе-доле по 2 сата. Радио сам дугачке тренинге од 40-50km на мојој омиљеној долми.. После Гоча уследила је трка на Старој планини 57km где сам освојио 2. место. Затим је уследила трка у Штрпцу на Шар планини 32km, уз велику борбу и жељу успео сам да победим на тој трци и самим тим освојим прво место на крају године у оквиру skyrunning лиге Србије 2018.године.“

Након још једне паузе, која је уследила због епидемије корона вируса, Данијел Лончаревић се непланирано пријавио на sky race трку на планини Торник 2022.године која је била мотив да представља Србију у Светском првенству које се одиграло у Италији.

„После дуже паузе од такмичења због повреде и короне која је отказала све трке,пријавио сам се сасвим непланирано три дана пре трке за Торник sky race 28km. Тада сам био ван форме, али сам отишао највише због другара са којима делим исту страст према тржању и дружењу у природи. Прошао сам кроз циљ као и увек са осмехом и освојио 4. место. Те године се одлучивало ко ће представљати репрезентацију Србије на Светском првенству у Италији. После ове трке сам преломио да дам све од себе, да се изборим за место у репрезентацији. Уследила је трка на Старој планини од 68km на којој сам освојио 2. место, па затим трка на Дурмитору 38 km где сам се на 3km до циља изгубио и успео на крају да завршим као трећи. Захвалљујући тим постољима успео сам да изборим место у репрезентацији и да одем на Светско првенство у skyrunningu које се одржавало на Алпима. Отишли смо тамо 5 дана пре почетка трке како би се адаптирали на надморску висину јер део стазе је ишао до 3000 метара надморске висинине. Дружење у природи и та трка је нешто што ћу памтити за цео живот. Главни циљ ми је био да успешно заврсим трку без обзира на пласман, у чему сам и успео освојивши задовољавајуће 30. место од 79 елитних тркача.“

Неуспех као мотивација

Последња трка за сада била је у Истри, од које је након 148 km морао да одустане због повреде ,али како је рекао, следеће године планира да је успешно заврши.

„Последња трка ми је била ове године и најдужа трка у мом животу до сада, Истра 168km, добро сам се држао до 148km где сам морао да одустанем, јер сам задњих 15km једва шетао због повреде услед које ми је нога све више отицала Иако сам одустао задовољан сам, јер знам да сам дао све од себе. Следеће године сигурно идем опет на ту трку како бих је успешно завршио.“

За крај, као и увек као сви саговорници рубрике Трудом ка успеху, наш саговорник оставио је читаоцима Бечејских дана лепу мотивациону поруку:

„Желим да се људи усмере више ка природи, да пешаче, трчкарају, да се попну на највише врхове планина и да уживају у погледу одатле, да пију воду из потока, да удишу чист планински ваздух, да осете мир,спокој и склад коју мајка природа пружа. Порука младима је да пронађу у себи оно што их истински испуњава, да су истрајни и оствариће ама баш све што замисле.“

Уколико сте пропустили, погледајте шта за Чонгора Вајду представља бициклизам. 

Слике: Приватна архива/ Данијел Лончаревић