Za Danijela Lončarevića, trčanje znači mir, radost i spokoj

Ovonedeljni sagovornik rubrike „Trudom ka uspehu“ je mladi Bečejac Danijel Lončarević, koji se već nekoliko godina unazad profesionalno bavi i učestvuje u planinskim trkama. Pobednik je skyrunning lige Srbije i Crne Gore, učestvovao na Svetskom prvenstvu u Italiji, gde je osvojio 30.mesto od ukupno 79 trkača.

Od onda je nastavio da ređa uspehe. Ove godine u martu na zimskoj trci na Divčibarama osvojio je treće mesto, a sa nama preleteo svoje omiljene trke i izazove. Kako kaže sve je počelo u detinjstvu, sa sedam godina, kada je sa ocem trčao na dolmi.

„Počelo je sa tatom, on me je uveo u svet trčanja kad mi je bilo svega 7 godina. Uglavnom smo trčali na dolmi, nasipu reke Tise ili u Goranskom parku. Trenirao sam do sada džudo,vaterpolo,atletiku,rukomet,tenis, krosfit. A trčanje je uvek bilo tu, kad bi me nešto mučilo ili kad bi bio tužan,uzeo bi patike, a nekad bi i bosonog otišao na trčanje, a posle toga bi me ispunio osećaj nekog mira i spokoja, radosti, ali to se pre svega odnosi na trcanje u prirodi. Često znam da kažem dok trčim ja živim“ prisetio se Danijel.

Otkrio nam je da je svoju prvu trkačku avanturu imao sa devet godina na Fruškogorskom martonu, kada se rodila njegova ljubav prema planinskom trčanju.

„Moja prva avantura je bila kad sam imao 9 godina na Fruškogorskom maratonu od 33km. Sećam se kao da je juče bilo, uzbrdo bismo išli hodajući a nizbrdo i po ravnom bi trčali… Šuma, vazduh,izvorska voda su nam dale potrebnu energiju da sa osmehom završimo trku. I tako se rodila moja velika ljubav prema planinskom trcanju. Sledeći veliki izazov mi je bio sa 12 godina. Sa tatom sam trčao Fruškogorski maraton od 57 km, po kiši i blatu. Doživljaj koji se pamti za ceo život, sećam se kako smo imali po nekoliko kila blata na patikama i kako smo nizbrdo klizali na dupe… a uzbrdo bismo išli tako što bi čupali travke i hvatali se za grane. Kroz cilj smo prošli sa osmehom, blatnjavi od glave do pete. Shavatio sam da su ljudski limiti ogromni i težio sam ka tome da prevazilazim sopstvene granice.“

Trka na Staroj planini ga je osvestila, a posle je nastavio da niže uspehe

Sa osamnaest godina se prvi put popeo na postolje osvojivši drugo mesto na Fruškorskom maratonu. Kako je trenirao i druge sportove, morao je da napravi pauzu od planinskog trčanja. Kad se vratio, na nagovor Bojana Jocića usledila je, prema njegovim rečima najteža, ali i najdraža trka na Staroj planini 108km.

„To mi je bila najteža i najdraža trka. Tu sam upoznao moć majke prirode i od tada je cenim još više, shvatio sam koliko čovek shvata zdravo za gotovo to što mu majka priroda pruža, a da nije vode, vazduha,sunca.. Ne bi bilo ni nas, najmanje što možemo da uradimo je da je ne zagađujemo, treba da je čuvamo i poštujemo… U toku trke duvao je jak, leden vetar dok smo se penjali na najviši vrh Midžora. Na polovini trke spustila se magla zbog koje se nisu videle markacije koje su obeležavale stazu, posle magle je počeo grad da pada, pa kiša. Bio sam mokar do gole kože i krenuo sam da se smrzavam jer je bilo svega 5 stepeni.. posle jedno sat vremena pojavilo se sunce i od sreće počeo sam da plačem i molim Boga da što duže sija kako bi me prosušilo i ugrejalo. Uspeo sam da prebrodim tu krizu i nakon 18 sati sam prošao kroz cilj kao 6. Posle te trke ja sam bio skroz drugi čovek. Bolji čovek.“

U okviru skyrunning lige 2018. osvojio je drugo mesto na planini Goč, posle koje se kako otkriva Lončarević, pripremao na bečejskoj tiskoj dolmi.

„Na svoje prvo postolje u okviru skyrunning lige sam se popeo 2018. na trci Sky ultra 50km, na planini Goč.. Posle nje shvatio sam da imam dobre šanse da se borim za prva tri mesta osvajača skyrunning lige. Spremao sam se uglavnom na dolmi,trčao bih gore-dole po 300 puta na nasipu koji ima 3m visinsku dobit ili bih trčao stepenicama gore-dole po 2 sata. Radio sam dugačke treninge od 40-50km na mojoj omiljenoj dolmi.. Posle Goča usledila je trka na Staroj planini 57km gde sam osvojio 2. mesto. Zatim je usledila trka u Štrpcu na Šar planini 32km, uz veliku borbu i želju uspeo sam da pobedim na toj trci i samim tim osvojim prvo mesto na kraju godine u okviru skyrunning lige Srbije 2018.godine.“

Nakon još jedne pauze, koja je usledila zbog epidemije korona virusa, Danijel Lončarević se neplanirano prijavio na sky race trku na planini Tornik 2022.godine koja je bila motiv da predstavlja Srbiju u Svetskom prvenstvu koje se odigralo u Italiji.

„Posle duže pauze od takmičenja zbog povrede i korone koja je otkazala sve trke,prijavio sam se sasvim neplanirano tri dana pre trke za Tornik sky race 28km. Tada sam bio van forme, ali sam otišao najviše zbog drugara sa kojima delim istu strast prema tržanju i druženju u prirodi. Prošao sam kroz cilj kao i uvek sa osmehom i osvojio 4. mesto. Te godine se odlučivalo ko će predstavljati reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu u Italiji. Posle ove trke sam prelomio da dam sve od sebe, da se izborim za mesto u reprezentaciji. Usledila je trka na Staroj planini od 68km na kojoj sam osvojio 2. mesto, pa zatim trka na Durmitoru 38 km gde sam se na 3km do cilja izgubio i uspeo na kraju da završim kao treći. Zahvalljujući tim postoljima uspeo sam da izborim mesto u reprezentaciji i da odem na Svetsko prvenstvo u skyrunningu koje se održavalo na Alpima. Otišli smo tamo 5 dana pre početka trke kako bi se adaptirali na nadmorsku visinu jer deo staze je išao do 3000 metara nadmorske visinine. Druženje u prirodi i ta trka je nešto što ću pamtiti za ceo život. Glavni cilj mi je bio da uspešno zavrsim trku bez obzira na plasman, u čemu sam i uspeo osvojivši zadovoljavajuće 30. mesto od 79 elitnih trkača.“

Neuspeh kao motivacija

Poslednja trka za sada bila je u Istri, od koje je nakon 148 km morao da odustane zbog povrede ,ali kako je rekao, sledeće godine planira da je uspešno završi.

„Poslednja trka mi je bila ove godine i najduža trka u mom životu do sada, Istra 168km, dobro sam se držao do 148km gde sam morao da odustanem, jer sam zadnjih 15km jedva šetao zbog povrede usled koje mi je noga sve više oticala Iako sam odustao zadovoljan sam, jer znam da sam dao sve od sebe. Sledeće godine sigurno idem opet na tu trku kako bih je uspešno završio.“

Za kraj, kao i uvek kao svi sagovornici rubrike Trudom ka uspehu, naš sagovornik ostavio je čitaocima Bečejskih dana lepu motivacionu poruku:

„Želim da se ljudi usmere više ka prirodi, da pešače, trčkaraju, da se popnu na najviše vrhove planina i da uživaju u pogledu odatle, da piju vodu iz potoka, da udišu čist planinski vazduh, da osete mir,spokoj i sklad koju majka priroda pruža. Poruka mladima je da pronađu u sebi ono što ih istinski ispunjava, da su istrajni i ostvariće ama baš sve što zamisle.“

Ukoliko ste propustili, pogledajte šta za Čongora Vajdu predstavlja biciklizam. 

Slike: Privatna arhiva/ Danijel Lončarević