Недеља џентлмена: Марко Шелић – Марчело, о књижевности, читању и др.

У оквиру програмске недеље промоције читања за мушку популацију и манифестације “Недеље џентлмена” Народне библиотеке у Бечеју  другог дана гостовао је писац и музичар Марко Шелић – Марчело. Медијатор је била Маријана Ђаковић а публика је имала прилике да присуствује једном веома комплексном дијалогу који је кроз личну причу једног писца о генези сопствене жеље и потребе да се бави писањем успео да нам да слику о мотивима и кључним дилемема и инспирацијама из пишчевог живота које се провлаче и кроз његову књижевност. Имали су прилику и да чују шта је то што Марко Шелић сматра да су данашњи разлози за кризу читања, за кризу књижевности, како се борити, који су његови мотиви у романима, ликови…

М. Ђ.: „Статистика каже да су скоро 80 посто читалаца у библиотекама жене, што показује и наша статистика овде у бечејској библиотеци, имамо скоро 2000 више жена одраслих читатељки од мушкараца, у дечијем узрасту то је скоро 1000 у корист девојчица ….“

М. Ш.: “За ову статистику нисам знао раније. Шта се може учинити са тим? Ја сам овде (у књижевност) доспео зато што сам био потпуно смотан у свим спортовима па сам се склонио са терена да не кварим игру онима који су били много вичнији у томе. Схватио сам да штреберлук може да буде умерено шармантан а можда чак и кул. Мени једино остаје да се надам да начитаност јесте добра али сам сигуран да то није општа слика овде код нас данас. Имам утисак да и ви и ја који смо заинтересовани за писану реч као да се бавимо пионирским радом илити све из почетка иако је година та која јесте и требало би да имамо неке темеље до сада. Ја сам се помиро са тим да немамо и да је једини начин борбе за културу овде герилски. На филолошком факултету нпр. како је конципирана методика наставе матерњег језика и књижевности видите да је реч о уџбеницима старим 50 година и ту би неко и покушао да то одбрани аргументум традиције али није ту реч ниокаквој лепој традицији коју треба чувати него о методама које не припадају овом времену, које су прегажене временом, потпуно анахроне. Данашњи млади су деца времена која пате од стравичног пада концетрације и то све више из године у годину, мислим да из тога произилази проблем много више него “из куће”. Можда ја све то гледам из свог угла, моји родитељи су са средњом стручном спремом и нису били вични да ме у томе прате и ја сам им захвалан што ме нису спречавали колико су били забринути кад ти дете у неком маленом граду у Србији (Параћин) саопшти да ће се бавити писањем, књижевношћу то је као да си рекао да идеш у астронауте вероватно, и тада би те схватили озбиљније. Много је лакше ако растеш у средини која је склона књижевности. Пубертет је познат по томе да те биологија тера на контру и ја почињем да мислим да је једно од потенцијалних решења да почну сви родитељи да слушају те аутотјун музичаре и да гледају Фарму и да клинци почну да контрирају, да се опет појави панк и да кренемо из почетка. Јер овако не вреди, родитељи кажу, ево слушај Стонсе са плоче а он оде да слуша Расту. Ја заисте дубоко верујем да смо сви макар некад били заљубљени у причу и приповедање а онда се десило да су се неки од нас заљубили мало дубље и пожелели у једном тренутку да преузму и ону другу улогу, да постану и добар приповедач. Мислим да то није сасвим нестало, књижевност и стрип ту заједнички испаштају јер су се појавили неки нови, за већину људи атрактивнији, начини приповедања, развила се кинематографија, ТВ серије, јер и ту се такође приповеда нека прича. Оно што ја мислим да је тренутно један од задатака књижевности, и оно што ја покушавам да изведем, јесте шта можемо да научимо једни од других, од тих медија о начину приповедања приче. Ако су квалитетне ТВ серије успеле да изведу трик звани бинџвоч, седну људи и одгледају целу сезону серије за једну ноћ, мора постојати начин да књижевност изведе бинџ читање а да не попусти у ономе шта је основни књижевни критеријум квалитета јер у супротном нисмо ништа урадили. То је нешто шта ме сад интригира поготово у земљама као што је наша где култура има два природна непријатеља, једно су кич и некултура а друго је херметичност културе, елитизам који каже “ја се бавим културом, ти то не разумеш јер си глуп”.

М. Ђ: „Оно што је очигледно је да су речи од почетка твоја играчка …“

М. Ш.: „То је последица сиромашног детињства 90-тих (смех). Имао сам 25 и објавио свој први роман “Заједно сами” и о томе увек кажем да сам као Раскољњиков са његовим објашењењем злочина – ја сам само хтео да се усудим. Наравно данас, то је нормално, ако сам иоле напредовао, да примећујем мањкавости , неспретности, невештости у том роману и, наравно, да би ја ту данас много шта урадио другачије али је добро то што се не бих одрекао идеје. Све ово друго је ствар заната. Никада нисам био обожавалац фразе, могао сам то и боље јер не видим разлог зашто би нешто радио са пола снаге, у том тренутку то је био мој максимум и не вреди на тај начин ретро кињити себе. Било је то занимљиво искуство јер те исте године је објављен мој трећи албум, људи су имали већ нека очекивања, јер су тад већ текстови песама, колумне које сам писао завредели да неко и овом посвети пажњу. Ја сам само одувек желео и покушавао да се бавим прозом: музика се мени догодила потпуно случајно. Те 2008. године већ смо озбиљно били захваћени оном епидемијом да свака јавна личност има потребу да стави нешто међу корице и сад ти објашњаваш људима и заклињеш се да си ти то и по формалном образовању и да ми је писање основно занимање и да ја, уствари, нисам музичар, јер нити свирам нити компонујем него ми је и у музици посао писање.“

М. Ђ.: „Након првог романа који је на неки начин сновиђење једног 25-огодишњака следећи романи од критике и кроз описе на корицама и у медијима добијају епитете пре свега духовито али и мрачно, црнохуморно…“

М. Ш.: „Неко би очекивао да сам и ја неки мрачан тип који нема једну ведру мисао али мислим да је писање у суштини бављење људима. За мене је суштинско питање књижевности “Шта му је?” (јунаку, јунакињи, аутору, читатељу) … као код психолога. Ако те то занима онда стављаш по лупу лом у човеку и онда то буде мало мрачно. Када је у питању структура мог романа из делова онда је то случај “филолог не зна да рачуна” … то је трилогија у четири књиге “Хигијена несећања”. “Малтер его” (књига прва ”Рубикова столица”) је мој покушај прављења онога што смо причали о популаризацији читања по систему савремених ТВ серија. Покушава да направи један калем приповедања користећи наративне тактике серија али да одржи књижевност такву каква јесте. Ова прича је паук, плете мрежу и труди се да ухвати читаоца на тај начин да схвати тек касније кад је већ упецан. Основно моје занимање за ту причу је у суштини стварно порекло наших агресивних мисли. Главни лик Леон води дневник својих фрустрација, потребе за осветом али и беспомоћности. Леон је човек тридесетих година који је одрастао на популарној култури и мисли да зна тачно да одвоји шта је фикција а шта стварност док његова машта не почне да се прелива у реалан живот, то ће коначно бити мотив да почне да се бави пореклом тих својих фрустрација и да се коначно суочи са сопственом агресијом и потиснутим сећањима личним и друштвеним, колективним.“

М. Ђ.: „Слeдeћих нeкoликo рoмaнa су пoвeзaни …“

М. Ш.:  Већ у првој књизи пoстaвљa се jeднa стaрa књижeвнa и рeaлнa дилeмa дa ли или нe oдгoвoрити нaсиљeм нa нaсиљe или сe oдлучити нa нeчињeњe, трпљeњe. Oвaj рoмaн(и) слeди ту jeдну нит дoмaћe књижeвнoсти oд Дрaгoслaвa Mихajлoвићa у “Tиквaмa”  дo Aлбaхaриja у “Живoтињскoм цaрству” тo су рoмaни “oдлoжeнe oсвeтe” гдe je глaвни лик чврстo рeшeн дa сe jeднoг дaнa oбрaчунa сa узрoкoм oднoснo узрoчникoм сoпствeнe трaумa, “нeгaтивцeм” у свoм живoту. Meнe je у oвoм случajу зaнимaлo штa кaдa сe oсвeтa дoгoди сa чимe сe тaдa нoси глaвни jунaк, људи у тaквим случajeвимa нajчeшћe пoсрну и у литeрaтурe и у ствaрнoм живoту. У oвoм кoнкрeтнoм случajу пoстojи ту joш jeднa дубљa димeнзиja причe, глaвни jунaк пaти oд пoтиснутoг сeћaњa у кojи мoрa нaћи нaчинa дa прoдрe. Крoз oдрeђeнe ликoвe и диjaлoгe прoвлaчи сe мoтив oптeрeћeнoсти кao вeзивнo ткивo. Maлтeр. Oптeрeћeнoст мoжe бити чeстo и нeштo штo oдржaвa ликoвe у живoту, ниje нeгaтивнa и oпeт je ту тa сличнa oниричкa игрa гдe нисмo сигурни штa je ту ствaрнo a штa je ту aктeру билo нeoпхoднo дa  гa oдржи у живoту.  Пoслeдњa књигa имa врeменски скoк oд 5 гoдина. Лeoн сe суoчaвa сa свojим пoтиснутим сeћaњeм aли je прирoдa истих дa се боре да oстaну пoтиснутa па oн истoврeмeнo имa и (против)тeжњу дa тa сeћaњa нe oткриje.  Рoмaн пoчињe стихoм Симe Пaндурoвићa “Сишли смo с умa у сjajaн дaн”. Tу се прича са Леонове личнe причe шири на нa oкружeњe, нa друштвeни кoнтeкст, гдe ми видимo читaвo jeднo друштвo кoje сe тaкoђe бaви (живи у) тoj “хигиjeни” нeсeћaњa, друштво кoje aпсoлутнo ниje спoсoбнo дa живи сa сeћaњeм нeгo je рaзним фaнтaзмaгoриjaмa мутирaлo сeћaњa. У оба случаја, на личном и на колективном нивоу тo  нe мoжe изaћи нa дoбрo.  Teндeциja људи и друштвa je дa пoтискуjу a тeндeнциja трaуме je дa избиje дa тe рaстури и игра се наставља.