Иван Ковач (Својом главом): „ЋУТИ, БАР ИМАШ ПОСАО…“

Различити су начини како се покушава оправдати зло у свету који је наводно уређен, рационалан, праведан итд. А данас за то нису заинтересовани само богомољци, они који верују у свемогућег, свезнајућег, бесконачно доброг бога, већ и гласноговорници и апологети капитализма.

Вероватно најчешће коришћен аргумент у одбрану бога/капитализма спрам чињенице свеколике патње и беде јесте „релативна мера“: мање зло је добро у односу на веће зло. Да, плата је нередовна, бедњикава, радно време није фиксно, уопште услови рада нису идеални, али ваља се у овим тешким временима осврнути око себе. Толики људи, наиме, немају ни то, незапосленост је велика, а и они који имају срећу да су запослени често раде у лошијим условима од нас. Још ако нам је посао сталан, ако смо пријављени, нипошто нема места за кукњаву. Отуд, треба прихватити стварност каква јесте, и бити захвалан. Исти аргумент, додуше, тврди и да мање добро представља зло у односу на веће добро. И заиста, огроман број људи има много бољи посао од нас, међутим то не треба да нас фрустрира, напротив. Управо на то циља аргумент „мотив за усавршавање“: зло може бити подстицај за усавршавање. То што се исцрпљујемо на послу и што трпимо малтретирања заправо нас гони да радимо на себи, да дамо све од себе стремећи ка бољем послу.

Осим „релативном мером“ и „мотивом за усавршавање“, зло у друштвеној стварности се оправдава и аргументом „целина-део“: оно што је у појединостима зло, у целини се може показати као добро. Да, плата је нередовна, бедњикава, радно време није фиксно, уопште услови рада нису идеални, али треба имати у виду ширу слику. Од нашег кулука послодавац трпа паре у своје џепове, економија се на тај начин развија, а од тога има корист и просвета, и здравство и држава у целини. Такође, ту је аргумент „контраста“: да није зла, ни добро се не би могло одредити, нити истицати. Да, плата је нередовна, бедњикава, радно време није фиксно, уопште услови рада нису идеални, али када дођемо кући с посла наша срећа је неизмерна, осећај слободе је неописив, и у односу на несретнике са бољим послом неупоредиво интензивније се посвећујемо одмору, уживању, породици.
За разлику од физичког зла као што су болести, земљотреси, поплаве итд, које теологија не успева иоле смислено да оправда, морално зло се већ успешније брани, и то позивањем на слободу воље. Наиме, да би постојао морал, претпоставка је да имамо слободу воље, а то значи и могућност да осим добра чинимо и зло. Управо на слободу воље рачунају и бранитељи капитализма. Нико нас не бије по ушима да прихватимо рђаве послове, па ако смо незадовољни, сами смо одговорни за своју несрећу. Дакле, све је до нас, а не до система.

Уистину, живимо у најбољем од свих могућих светова.