Ivan Kovač (Svojom glavom): „ĆUTI, BAR IMAŠ POSAO…“

Različiti su načini kako se pokušava opravdati zlo u svetu koji je navodno uređen, racionalan, pravedan itd. A danas za to nisu zainteresovani samo bogomoljci, oni koji veruju u svemogućeg, sveznajućeg, beskonačno dobrog boga, već i glasnogovornici i apologeti kapitalizma.

Verovatno najčešće korišćen argument u odbranu boga/kapitalizma spram činjenice svekolike patnje i bede jeste „relativna mera“: manje zlo je dobro u odnosu na veće zlo. Da, plata je neredovna, bednjikava, radno vreme nije fiksno, uopšte uslovi rada nisu idealni, ali valja se u ovim teškim vremenima osvrnuti oko sebe. Toliki ljudi, naime, nemaju ni to, nezaposlenost je velika, a i oni koji imaju sreću da su zaposleni često rade u lošijim uslovima od nas. Još ako nam je posao stalan, ako smo prijavljeni, nipošto nema mesta za kuknjavu. Otud, treba prihvatiti stvarnost kakva jeste, i biti zahvalan. Isti argument, doduše, tvrdi i da manje dobro predstavlja zlo u odnosu na veće dobro. I zaista, ogroman broj ljudi ima mnogo bolji posao od nas, međutim to ne treba da nas frustrira, naprotiv. Upravo na to cilja argument „motiv za usavršavanje“: zlo može biti podsticaj za usavršavanje. To što se iscrpljujemo na poslu i što trpimo maltretiranja zapravo nas goni da radimo na sebi, da damo sve od sebe stremeći ka boljem poslu.

Osim „relativnom merom“ i „motivom za usavršavanje“, zlo u društvenoj stvarnosti se opravdava i argumentom „celina-deo“: ono što je u pojedinostima zlo, u celini se može pokazati kao dobro. Da, plata je neredovna, bednjikava, radno vreme nije fiksno, uopšte uslovi rada nisu idealni, ali treba imati u vidu širu sliku. Od našeg kuluka poslodavac trpa pare u svoje džepove, ekonomija se na taj način razvija, a od toga ima korist i prosveta, i zdravstvo i država u celini. Takođe, tu je argument „kontrasta“: da nije zla, ni dobro se ne bi moglo odrediti, niti isticati. Da, plata je neredovna, bednjikava, radno vreme nije fiksno, uopšte uslovi rada nisu idealni, ali kada dođemo kući s posla naša sreća je neizmerna, osećaj slobode je neopisiv, i u odnosu na nesretnike sa boljim poslom neuporedivo intenzivnije se posvećujemo odmoru, uživanju, porodici.
Za razliku od fizičkog zla kao što su bolesti, zemljotresi, poplave itd, koje teologija ne uspeva iole smisleno da opravda, moralno zlo se već uspešnije brani, i to pozivanjem na slobodu volje. Naime, da bi postojao moral, pretpostavka je da imamo slobodu volje, a to znači i mogućnost da osim dobra činimo i zlo. Upravo na slobodu volje računaju i branitelji kapitalizma. Niko nas ne bije po ušima da prihvatimo rđave poslove, pa ako smo nezadovoljni, sami smo odgovorni za svoju nesreću. Dakle, sve je do nas, a ne do sistema.

Uistinu, živimo u najboljem od svih mogućih svetova.