Археолошка истраживања бечејско/новобечејске тврђаве
Након прошлогодишњних испитивања остатака бечејске тврђаве, Градски музеј Бечеј био је решен да започне обимнија археолошка истраживања локалитета Стари град код Новог Бечеја. Ова истраживања су изворно требала да трају више од месец дана и да обухвате обимније радове. Међутим, услед непредвиђених околности које је донела ова година, археолози су имали свега две недеље за рад на терену.
Поред Рашка Рамаданског, који је иницирао и предводио овај пројекат, у истраживањима су учествовали још пет потписника Споразума о пословно техничкој сарадњи на овом пројекту као и рониоци и студенти археологије. Партнери у овом пројекту су Завод за заштиту споменика културе Зрењанин, Народни музеј Зрењанин, Музеја науке и технике из Београда, Локална самоуправа у Новом Бечеју и Удружење за неговање традиције Нови Бечеј. Ове године пројекат је подржала, како средствима тако и логистиком, Локална самоуправа у Новом Бечеју. Стручни тим чинили су: мр Гордана Каровић, музејски саветник – археолог Музеја науке и технике у Београду, Рашко Рамадански, кустос – археолог Градског музеја Бечеј, Дејан Жигић, археолог Завода за заштиту споменика културе Зрењанин и Александар Шаламон, кустос – археолог Народног музеја Зрењанин. Ангажовани су рониоци Спасилачког тима Тиса из Сенте, Нандор Барањи и Кристијан Аџић. Састав екипе чиниле су и мастер студент археологије Јелена Прокић и студент основних студија Душка Радосављевић. Домете истраживања свакако дугујемо и великој подршци Драгана Раушког, шефа Одсека за урбанизам, стамбено комуналне послове, грађевинарство, локални економски развој и заштиту животне средине Општине Нови Бечеј, и Милана Кнежева, грађевинског инжењера и управника марине Градиште. Када је у питању подршка једном овако значајном пројекту, ове године нажалост је изостала подршка Локалне самоуправе у Бечеју.
Након завршетка радова на терену разговарали смо са Рашком Рамаданским о томе који су резултати овогодишњих истраживања и који су даљи кораци у афирмацији овог веома значајног археолошког налазишта и историјског знамења наша два града, који је притом дуго времена био заборављен и занемарен.
„Овогодишња истраживања надовезала су се на истраживања из 2008. и 2019. године. Наиме, 2008. године Покрајински завод за заштиту споменика културе је по први пут покренуо истраживања локалитета Стари град и то сондажним ископавањима на копну али и применом мањих захвата под водом. Иако резултати ових истраживања свакако нису без значаја, у том тренутку нису били довољни да екипа настави са истраживањима у некој најнепосреднијој будућности. Након више од једне деценије, на иницијативу Градског музеја Бечеј и путем споразума о пословно техничкој сарадњи са територијално надлежним Народним музејом Зрењанин и матичним Музејом науке и технике у Београду, 2019. године смо извели одређена неинвазивна испитивања подводног дела локалитета, применом сонара, као и процену изводљивости будућих истраживања на копну. Резултати су били охрабрујући и одмах смо решили да у наредној години наставимо истраживања. Нажалост, из објективних разлога, ове године нисмо добили жељена средстава путем конкурса код Министарства. Срећом, сагледавши значај овог пројекта, Локална самоуправа у Новом Бечеју, са Председником општине Сашом Максимовићем, је испољила изузетно добру вољу и разумевање те је финансирала скоро целокупна истраживања. Наша екипа дала је све од себе и ми смо за свега две недеље успели да, отварањем две сонде, истражимо једну од кула и трасу бедема на претпостављеном месту капије. Радови под водом такође су изнедрили значајне резултате јер смо успели да документујемо целу трасу бедема која се налази у кориту реке.“ – рекао нам је у уводу Рамадански.
На питање да ли је наука задовољна резултатима и који су то конкретно налази пронађени Рамадански наставља:
„Ове године смо морали да економишемо и поставимо неке приоритете па смо тако уместо отварања четири сонде, како смо првобитно планирали, почели са ископавањем свега две што је захтевало добру процену локације. Одлучили смо се за северо-западну кулу и северни бедем на којем се, према старим плановима, налазила капија. Прва сонда се налази у унутрашњости куле, која свакако није била била искључиво елемент утврђења већ и станиште саме посаде. На овом месту смо у рушевинском слоју 17. века пронашли значајне налазе који нам допуштају да сагледамо деп материјалне културе и живот унутар ове важне утврђење царинарнице на реци Тиси. С друге стране, у археологији утврђења капије су веома важна и захвална места са истраживање. Наиме, управо се на тим местима одвијало интентзивно саобраћање људи и робе. Археологија је између осталог фокусирана на документовање и проучавање различитих депозита предмета а можемо бити слободни да претпоставимо да су се управо у капијама ствари често испуштале или похрањивале. Под водом смо се усредсредили на истраживање западног бедема, који се највећим делом данас налази у води. Успели смо у целости да испратимо целу дужину трасе овог бедема, до претпостављеног места следеће куле, коју је нажалост зацело однела матица реке. Након надземних остатака почела је да се указује темељна зона чему је уследио у ствари субфундамент у виду масивних храстових шипова, који попут данашњих пилона држе целу конструкцију. На нашу срећу, ови шипови су у значајној мери очувани, нарочито они делови који се налазе у речном седименту. Узели смо узорке да утрдимо које је дрво било у питању, иако је сасвим извесно да је реч о некој врсти храста али ће бити занимљиво утврдити о којој је тачно врсти храста реч и да ли је локалан или је донешен, као уосталом и сам камен. Прошле године смо били у недоумици али сада знамо да куле на јужном крају овог бедема данас нажалост више нема. С друге стране, примена храстових шипова у овом контексту није необична за позни средњи век, уосталом сличном техником зидана је и Венеција. Узорци дрвета које смо узели тренутно се налазе у Музеју науке и технике у Београду и анализе су у току. Коначно, ове године смо по први пут пристуили и изради ситуационог плана тврђаве. На бедемима постоји велики слој наплавине тако да ми нашим истраживањима у ствари откопавамо очуване елементе архитектуре овог утврђења. Већ се показало да је заправо реч о значајним остацима, упркос бројним разарањима, и надамо се да би већ у некој блиској будућности могла да уследи конзервација па и реконструкција појединих делова утврђења. Овим путем би тврђава у ствари поново постала део једне панораме. Од покретних налаза најзаступљенији су уломци керамичких посуда, углавном кухињских, као и животињске кости, често са траговима касапљења. Ови налази, иако бројни и наизглед незанимљиви, у ствари су за археологе најинтересантнији јер нам откривају свакодневницу људи у прошлости, од техника припреме и конзумације хране до обима привреде и трговине. За овим налазима следе гвоздени клинови, кламфе, шарке и карике ланаца који су у ствари били делови различитих дрвених конструкција, по свој прилици подних и кровних. Документовани су и налази црепа и делови каљевих пећи. Свакако, најзначајније појединачно откриће потиче из рушевинског слоја северног бедема где смо у ствари тражили капију (и још је нисмо пронашли). Ту смо током прве радне недеље пронашли нешто што је за нас веома важно јер се таква открића често укажу тек након више година истраживања, а реч је о бронзаном печатњаку или штамбиљу, који се носио око врата и који није служио за печаћење робе него за оверу различите евиденције или преписке. На печату се осим јасних османлијских знамења у виду полумесеца и звезде налази и монограм на грчком језику. Иако је ово ретко није изненађујуће обзиром да се у другој половини 17. века већ појављују Грци и Цинцари у овим крајевима а у османлијској служби свакако су били заступљени како Турци тако и Срби, Грци, Мађари и др. Претпостављамо да је печатњак припадао некој важној фигури из цивилног тојест административног кадра утврђења и царине, јер је војни заповедник или диздар по свој прилици морао да буде муслиманског порекла. Обрадовали смо се и налазу сложене стаклене наруквице, нажалост нецеле али довољно очуване да нас упутити на припадност материјалној култури 16-17. века. Покушаћемо да уђемо у траг центру израде ове врсте накита. Затим, налаз оловног клатна од звонца може нас навести на претпоставку да је реч о клепетуши те да је у тврђави држана и стока. Са спољне стране северног бедема до сада је пронађена различита муниција – топовска ђулад и пушчана зрна. Из куле потиче и неколико налаза брусева за оштрење како алата и оружја тако и личног прибора попут бријача или игала. Коначно, пронашли смо и делове камене пластике који нам омогућавају да делимично реконструишемо изглед фасаде саме тврђаве. Реч је о деловима допрозорника и симса. Када је о самим бедемима реч, њихова испуна је била сачињена од ломљеног камена и опеке док је спољна оплата била од притесаних блокова тврдог вулканског камена. Оно што је сада у току и што ће трајати једно време јесте подробна обрада материјала и документације. Наравно, нашим истраживањима ће свакако морати да уследи и један обиман научни рад. С друге стране, осим науке, наши мотиви почивају на афирмацији и примени овог локалитета у туризму, промоцији завичајне историје и едукацији.“
О историји тврђаве говорио нам је кустос историчар Градског музеја Немања Карапанџић
„Тачна година изградње бечејске тврђане нам није позната, али знамо да се налази у Даровници угарског краља Беле Четвртог који је крсташима из Столног Београда (Секешфехервар) дао на управљање посед око села Бечеј да подигну царинарницу која ће ту контролисати трговину Тисом. Не можемо тврдити да је већ те 1238. године од када датира Даровница тврђава већ постојала, јер само три године након тога овим крајевима је протутњала Татарска најезда која је стигла чак до Задра и вероватно би, да је тврђава ту постојала, у неким историјским изворима постојала и забелешка о освајању утврђења. Ипак можемо да препоставимо да је тврђава изграђена негде у другој половини 13. века. Наравно, било је ту неколико фаза градње, најмање две – средњовековну и османлијску. Тврђава је током векова рушена и дограђивана са новим елементима архитектуре и материјалима. Коришћена је као царинарница, јер се Тисом одвијала веома значајна трговина робом према Средњој Европи. Након Косовског боја 1389. године уследило је масовније насељавање Срба на овом подручју те је тврђава у једном тренутку дошла у посед српских деспота Стефана Лазаревића а затим и деспота Ђурђа Бранковића. Једно време је била у власништву феуда Павла Кињежија. Након Мохачке битке 1526. године тврђава је прелазилила из руке у руку. Располажемо и податком да је и цар Јован Ненад у једном тренутку обитавао на том месту са својом војском. Бечејска тврђава је била веома важно стратешко место које су многи освајачи и властела тог доба својатали, јер су поседовањем овог утврђења лакше могли да контролишу трговину и саобраћај који се одвијао на овом воденом путу.
Мехмед паша Соколовић, велики везир Османлијског царства, је дана 29. септембра 1551. године, након четвородневне опсаде, освојио бечејску тврђаву. У тврђави је било око 300 војника који су бранили утврђење на челу са српским војводом Стефаном Балентићем али су на крају били потучени. Мехмед паша Соколовић је након тога обновио тврђаву која ће бити под турском управом наредних 170 година. О томе је писао и чувени турски путописац средином 17. века Евлија Челебија. Он је у својим путописима детаљно описао Бечеј и тврђаву са четири куле као веома значајно велико место из којег се управља овим делом Потисја. Након избијања великог Бечког рата 1683. године аустријска војска је потиснула Османлије из Бачке и успостављена је будућа граница на Тиси, а један од услова Османлија у мировном споразуму потписаном у Сремским Карловцима 1699. године било је рушење свих уврђења у овим крајевима, између осталог и Бечеја. Према условима тог споразума тврђава је 1701. године минирана и више није обновљена. То је била судбина свих војвођанских утврђења. Године 1911. године остаци тврђаве поново су минирани јер су „ометали“ проходност пловног пута. Градски музеј Бечеј је започео ова истраживања и ја се надам да исходи ових радова могу да едукују јавност и привуку туристе.“ – рекао нам је Карапанџић.