Arheološka istraživanja bečejsko/novobečejske tvrđave
Nakon prošlogodišnjnih ispitivanja ostataka bečejske tvrđave, Gradski muzej Bečej bio je rešen da započne obimnija arheološka istraživanja lokaliteta Stari grad kod Novog Bečeja. Ova istraživanja su izvorno trebala da traju više od mesec dana i da obuhvate obimnije radove. Međutim, usled nepredviđenih okolnosti koje je donela ova godina, arheolozi su imali svega dve nedelje za rad na terenu.
Pored Raška Ramadanskog, koji je inicirao i predvodio ovaj projekat, u istraživanjima su učestvovali još pet potpisnika Sporazuma o poslovno tehničkoj saradnji na ovom projektu kao i ronioci i studenti arheologije. Partneri u ovom projektu su Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, Narodni muzej Zrenjanin, Muzeja nauke i tehnike iz Beograda, Lokalna samouprava u Novom Bečeju i Udruženje za negovanje tradicije Novi Bečej. Ove godine projekat je podržala, kako sredstvima tako i logistikom, Lokalna samouprava u Novom Bečeju. Stručni tim činili su: mr Gordana Karović, muzejski savetnik – arheolog Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, Raško Ramadanski, kustos – arheolog Gradskog muzeja Bečej, Dejan Žigić, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin i Aleksandar Šalamon, kustos – arheolog Narodnog muzeja Zrenjanin. Angažovani su ronioci Spasilačkog tima Tisa iz Sente, Nandor Baranji i Kristijan Adžić. Sastav ekipe činile su i master student arheologije Jelena Prokić i student osnovnih studija Duška Radosavljević. Domete istraživanja svakako dugujemo i velikoj podršci Dragana Rauškog, šefa Odseka za urbanizam, stambeno komunalne poslove, građevinarstvo, lokalni ekonomski razvoj i zaštitu životne sredine Opštine Novi Bečej, i Milana Kneževa, građevinskog inženjera i upravnika marine Gradište. Kada je u pitanju podrška jednom ovako značajnom projektu, ove godine nažalost je izostala podrška Lokalne samouprave u Bečeju.
Nakon završetka radova na terenu razgovarali smo sa Raškom Ramadanskim o tome koji su rezultati ovogodišnjih istraživanja i koji su dalji koraci u afirmaciji ovog veoma značajnog arheološkog nalazišta i istorijskog znamenja naša dva grada, koji je pritom dugo vremena bio zaboravljen i zanemaren.
„Ovogodišnja istraživanja nadovezala su se na istraživanja iz 2008. i 2019. godine. Naime, 2008. godine Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture je po prvi put pokrenuo istraživanja lokaliteta Stari grad i to sondažnim iskopavanjima na kopnu ali i primenom manjih zahvata pod vodom. Iako rezultati ovih istraživanja svakako nisu bez značaja, u tom trenutku nisu bili dovoljni da ekipa nastavi sa istraživanjima u nekoj najneposrednijoj budućnosti. Nakon više od jedne decenije, na inicijativu Gradskog muzeja Bečej i putem sporazuma o poslovno tehničkoj saradnji sa teritorijalno nadležnim Narodnim muzejom Zrenjanin i matičnim Muzejom nauke i tehnike u Beogradu, 2019. godine smo izveli određena neinvazivna ispitivanja podvodnog dela lokaliteta, primenom sonara, kao i procenu izvodljivosti budućih istraživanja na kopnu. Rezultati su bili ohrabrujući i odmah smo rešili da u narednoj godini nastavimo istraživanja. Nažalost, iz objektivnih razloga, ove godine nismo dobili željena sredstava putem konkursa kod Ministarstva. Srećom, sagledavši značaj ovog projekta, Lokalna samouprava u Novom Bečeju, sa Predsednikom opštine Sašom Maksimovićem, je ispoljila izuzetno dobru volju i razumevanje te je finansirala skoro celokupna istraživanja. Naša ekipa dala je sve od sebe i mi smo za svega dve nedelje uspeli da, otvaranjem dve sonde, istražimo jednu od kula i trasu bedema na pretpostavljenom mestu kapije. Radovi pod vodom takođe su iznedrili značajne rezultate jer smo uspeli da dokumentujemo celu trasu bedema koja se nalazi u koritu reke.“ – rekao nam je u uvodu Ramadanski.
Na pitanje da li je nauka zadovoljna rezultatima i koji su to konkretno nalazi pronađeni Ramadanski nastavlja:
„Ove godine smo morali da ekonomišemo i postavimo neke prioritete pa smo tako umesto otvaranja četiri sonde, kako smo prvobitno planirali, počeli sa iskopavanjem svega dve što je zahtevalo dobru procenu lokacije. Odlučili smo se za severo-zapadnu kulu i severni bedem na kojem se, prema starim planovima, nalazila kapija. Prva sonda se nalazi u unutrašnjosti kule, koja svakako nije bila bila isključivo element utvrđenja već i stanište same posade. Na ovom mestu smo u ruševinskom sloju 17. veka pronašli značajne nalaze koji nam dopuštaju da sagledamo dep materijalne kulture i život unutar ove važne utvrđenje carinarnice na reci Tisi. S druge strane, u arheologiji utvrđenja kapije su veoma važna i zahvalna mesta sa istraživanje. Naime, upravo se na tim mestima odvijalo intentzivno saobraćanje ljudi i robe. Arheologija je između ostalog fokusirana na dokumentovanje i proučavanje različitih depozita predmeta a možemo biti slobodni da pretpostavimo da su se upravo u kapijama stvari često ispuštale ili pohranjivale. Pod vodom smo se usredsredili na istraživanje zapadnog bedema, koji se najvećim delom danas nalazi u vodi. Uspeli smo u celosti da ispratimo celu dužinu trase ovog bedema, do pretpostavljenog mesta sledeće kule, koju je nažalost zacelo odnela matica reke. Nakon nadzemnih ostataka počela je da se ukazuje temeljna zona čemu je usledio u stvari subfundament u vidu masivnih hrastovih šipova, koji poput današnjih pilona drže celu konstrukciju. Na našu sreću, ovi šipovi su u značajnoj meri očuvani, naročito oni delovi koji se nalaze u rečnom sedimentu. Uzeli smo uzorke da utrdimo koje je drvo bilo u pitanju, iako je sasvim izvesno da je reč o nekoj vrsti hrasta ali će biti zanimljivo utvrditi o kojoj je tačno vrsti hrasta reč i da li je lokalan ili je donešen, kao uostalom i sam kamen. Prošle godine smo bili u nedoumici ali sada znamo da kule na južnom kraju ovog bedema danas nažalost više nema. S druge strane, primena hrastovih šipova u ovom kontekstu nije neobična za pozni srednji vek, uostalom sličnom tehnikom zidana je i Venecija. Uzorci drveta koje smo uzeli trenutno se nalaze u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu i analize su u toku. Konačno, ove godine smo po prvi put pristuili i izradi situacionog plana tvrđave. Na bedemima postoji veliki sloj naplavine tako da mi našim istraživanjima u stvari otkopavamo očuvane elemente arhitekture ovog utvrđenja. Već se pokazalo da je zapravo reč o značajnim ostacima, uprkos brojnim razaranjima, i nadamo se da bi već u nekoj bliskoj budućnosti mogla da usledi konzervacija pa i rekonstrukcija pojedinih delova utvrđenja. Ovim putem bi tvrđava u stvari ponovo postala deo jedne panorame. Od pokretnih nalaza najzastupljeniji su ulomci keramičkih posuda, uglavnom kuhinjskih, kao i životinjske kosti, često sa tragovima kasapljenja. Ovi nalazi, iako brojni i naizgled nezanimljivi, u stvari su za arheologe najinteresantniji jer nam otkrivaju svakodnevnicu ljudi u prošlosti, od tehnika pripreme i konzumacije hrane do obima privrede i trgovine. Za ovim nalazima slede gvozdeni klinovi, klamfe, šarke i karike lanaca koji su u stvari bili delovi različitih drvenih konstrukcija, po svoj prilici podnih i krovnih. Dokumentovani su i nalazi crepa i delovi kaljevih peći. Svakako, najznačajnije pojedinačno otkriće potiče iz ruševinskog sloja severnog bedema gde smo u stvari tražili kapiju (i još je nismo pronašli). Tu smo tokom prve radne nedelje pronašli nešto što je za nas veoma važno jer se takva otkrića često ukažu tek nakon više godina istraživanja, a reč je o bronzanom pečatnjaku ili štambilju, koji se nosio oko vrata i koji nije služio za pečaćenje robe nego za overu različite evidencije ili prepiske. Na pečatu se osim jasnih osmanlijskih znamenja u vidu polumeseca i zvezde nalazi i monogram na grčkom jeziku. Iako je ovo retko nije iznenađujuće obzirom da se u drugoj polovini 17. veka već pojavljuju Grci i Cincari u ovim krajevima a u osmanlijskoj službi svakako su bili zastupljeni kako Turci tako i Srbi, Grci, Mađari i dr. Pretpostavljamo da je pečatnjak pripadao nekoj važnoj figuri iz civilnog tojest administrativnog kadra utvrđenja i carine, jer je vojni zapovednik ili dizdar po svoj prilici morao da bude muslimanskog porekla. Obradovali smo se i nalazu složene staklene narukvice, nažalost necele ali dovoljno očuvane da nas uputiti na pripadnost materijalnoj kulturi 16-17. veka. Pokušaćemo da uđemo u trag centru izrade ove vrste nakita. Zatim, nalaz olovnog klatna od zvonca može nas navesti na pretpostavku da je reč o klepetuši te da je u tvrđavi držana i stoka. Sa spoljne strane severnog bedema do sada je pronađena različita municija – topovska đulad i puščana zrna. Iz kule potiče i nekoliko nalaza bruseva za oštrenje kako alata i oružja tako i ličnog pribora poput brijača ili igala. Konačno, pronašli smo i delove kamene plastike koji nam omogućavaju da delimično rekonstruišemo izgled fasade same tvrđave. Reč je o delovima doprozornika i simsa. Kada je o samim bedemima reč, njihova ispuna je bila sačinjena od lomljenog kamena i opeke dok je spoljna oplata bila od pritesanih blokova tvrdog vulkanskog kamena. Ono što je sada u toku i što će trajati jedno vreme jeste podrobna obrada materijala i dokumentacije. Naravno, našim istraživanjima će svakako morati da usledi i jedan obiman naučni rad. S druge strane, osim nauke, naši motivi počivaju na afirmaciji i primeni ovog lokaliteta u turizmu, promociji zavičajne istorije i edukaciji.“
O istoriji tvrđave govorio nam je kustos istoričar Gradskog muzeja Nemanja Karapandžić
„Tačna godina izgradnje bečejske tvrđane nam nije poznata, ali znamo da se nalazi u Darovnici ugarskog kralja Bele Četvrtog koji je krstašima iz Stolnog Beograda (Sekešfehervar) dao na upravljanje posed oko sela Bečej da podignu carinarnicu koja će tu kontrolisati trgovinu Tisom. Ne možemo tvrditi da je već te 1238. godine od kada datira Darovnica tvrđava već postojala, jer samo tri godine nakon toga ovim krajevima je protutnjala Tatarska najezda koja je stigla čak do Zadra i verovatno bi, da je tvrđava tu postojala, u nekim istorijskim izvorima postojala i zabeleška o osvajanju utvrđenja. Ipak možemo da prepostavimo da je tvrđava izgrađena negde u drugoj polovini 13. veka. Naravno, bilo je tu nekoliko faza gradnje, najmanje dve – srednjovekovnu i osmanlijsku. Tvrđava je tokom vekova rušena i dograđivana sa novim elementima arhitekture i materijalima. Korišćena je kao carinarnica, jer se Tisom odvijala veoma značajna trgovina robom prema Srednjoj Evropi. Nakon Kosovskog boja 1389. godine usledilo je masovnije naseljavanje Srba na ovom području te je tvrđava u jednom trenutku došla u posed srpskih despota Stefana Lazarevića a zatim i despota Đurđa Brankovića. Jedno vreme je bila u vlasništvu feuda Pavla Kinježija. Nakon Mohačke bitke 1526. godine tvrđava je prelazilila iz ruke u ruku. Raspolažemo i podatkom da je i car Jovan Nenad u jednom trenutku obitavao na tom mestu sa svojom vojskom. Bečejska tvrđava je bila veoma važno strateško mesto koje su mnogi osvajači i vlastela tog doba svojatali, jer su posedovanjem ovog utvrđenja lakše mogli da kontrolišu trgovinu i saobraćaj koji se odvijao na ovom vodenom putu.
Mehmed paša Sokolović, veliki vezir Osmanlijskog carstva, je dana 29. septembra 1551. godine, nakon četvorodnevne opsade, osvojio bečejsku tvrđavu. U tvrđavi je bilo oko 300 vojnika koji su branili utvrđenje na čelu sa srpskim vojvodom Stefanom Balentićem ali su na kraju bili potučeni. Mehmed paša Sokolović je nakon toga obnovio tvrđavu koja će biti pod turskom upravom narednih 170 godina. O tome je pisao i čuveni turski putopisac sredinom 17. veka Evlija Čelebija. On je u svojim putopisima detaljno opisao Bečej i tvrđavu sa četiri kule kao veoma značajno veliko mesto iz kojeg se upravlja ovim delom Potisja. Nakon izbijanja velikog Bečkog rata 1683. godine austrijska vojska je potisnula Osmanlije iz Bačke i uspostavljena je buduća granica na Tisi, a jedan od uslova Osmanlija u mirovnom sporazumu potpisanom u Sremskim Karlovcima 1699. godine bilo je rušenje svih uvrđenja u ovim krajevima, između ostalog i Bečeja. Prema uslovima tog sporazuma tvrđava je 1701. godine minirana i više nije obnovljena. To je bila sudbina svih vojvođanskih utvrđenja. Godine 1911. godine ostaci tvrđave ponovo su minirani jer su „ometali“ prohodnost plovnog puta. Gradski muzej Bečej je započeo ova istraživanja i ja se nadam da ishodi ovih radova mogu da edukuju javnost i privuku turiste.“ – rekao nam je Karapandžić.
