Александар Маћашев: Око уметности …
Александар Маћашев је визуелни уметник и дизајнер, рођени је Бечејац, али већ скоро две деценије не живи у нашем граду. Ових дана у посети је родном граду, крстари бициклом, проводи време на Тиси, на купању, али смо ипак успели да направимо интервју са њим у паузи између две посете Београду а пре повратка назад у Сједињене државе.
Већина Бечејаца није те одавно видела на улицама града, где сада живиш, чиме се бавиш?
Задњих шеснаест година живим у Сједињеним државама, а од тога сам дванаест провео у Њујорку. Поред уобичајеног посла везаног за графички и webдизајн 2009. сам започео уметнички пројекат Chromapost који се бави бојом. У питању је online дневник где је сваки унос само једна боја која сумира протекли дан. То се у задњих тринаест година разгранало у различитим правцима од претварања низова боја у уметничке радове, звучне секвенце и рачунарске апликације. Један од виталнијих огранака је истраживање боје као друштвене праксе под називом „Зашто та боја?” Како је перцепција боје одређена језиком и културом, на који начин боја учествује у конструисању разних облика колективног идентитета, како историјски на симболику боје утиче њена тржишна вредност, на који начин се користи у креирању куповне жеље…
Укратко, промишљање боје кроз друштвене процесе. То истраживање сам после низа чланака претворио у серију предавања на последипломским студијама на немачкој филмској академији у Берлину (DFFB), уз гостујућа предавања на School of Visual Arts у Њујорку. Од пре пар година радим и на књизи истог назива. Прошле године сам приложио једночасовни видео сажетак тог рада за бечејску библиотеку и можете га видети на њиховом YouTube каналу. А све детаље можете наћи на www.chromapost.com
Какав је твој однос према Бечеју, да ли има елемената носталгије, сентимента, које су то тачке које овериш сваки пут кад дођеш?
Родни град, посебно на овим просторима, заузима једно посебно место обојено сложеним и често контрадикторним осећањима. Ја сам негде увек покушавао да радим са оним што ми је на располагању и у окружењу у којем се налазим. Никада нисам баш нешто имао стрпљења да чекам неке имагинарне савршене услове у којима ћу ја остварити све што сам хтео. У току друге половине деведесетих по повратку у Бечеј из Београда сам, на пример, урадио неколико уметничких пројеката чија тема је Бечеј. То је био један од начина да се носим са поменутим сложеностима и противуречностима.
Морамо узети у обзир и да је перцепција града изузетно различита у зависности да ли тамо живите или га само повремено посећујете. Као посетилац имате луксуз да уживате у свему што вам је лепо, а да вас мање пријатно једноставно не дотиче.
Бечеј у разговору увек радо поменем, не из неког претераног поноса или стида, него напросто као једну чињеницу која је важан део личне историје.
Сваку своју посету Бечеју углавном проведем на бициклу. Волим да обиђем драга ми места, да видим колико су се променила, а и да преко тога прелепим своју, неизбежно романтизовану, представу. Прокрстарим скоро читавим градом, што да се присетим, што да упоредим, а што и да откријем. Волим да се запутим мало и ван града чисто да осетим огромно небо над равницом.
Посебно место ипак заузимају Тиса и Долма. Тај речни потез ми је заиста најдражи део града. Од иза преводнице, преко видиковца, уз обавезно купање у Тиси на степеницама, поред Горанског до рампе. А Долма од рампе до митске жуте куће је засебна уживанција.
Сада си у редовној годишњој посети Бечеју, како ти град изгледа данас, да ли примећујеш неке промене из године у годину?
Наравно да примећујем промене, али то је опет један поглед са стране. Важно је како ви видите и доживљавате те промене. Не бих залазио сад у много детаља, али оно што видим као забрињавајуће је лагано смањење јавног и заједничког простора. Као што је случај свуда у свету јавни простор као непроцењиво заједничко добро бива све више приватизован. Да се опет вратим на Тису, једини простор који и даље ради као јавно купалиште су степенице. Колико видим потез код кампова, па и део шумице, су испарцелисани и ви ту ако нисте гост који плаћа или власник једноставно немате приступ.
Колико ти значи да имаш ту релација Њујорк – Београд – Бечеј, где себе највише видиш „код куће“?
До сада сам живео на деветнаест различитих адреса у шест градова, па ми је уобичајена идеја “код куће” постала мало страна. Кад кажем “идем кући” увек мислим на тамо где тренутно живим и радим. Ипак места где сам највише провео времена и стекао највише пријатеља очврсну као кућа, па је то онда тај троугао Бечеј-Београд-Њујорк. Али само ми се у Бечеју може десити да седнем на Погачу на пола сата и сретнем бар петоро другара.
Како изгледа твој свакодневни живот и рад у великом граду као што је Њујорк, твоје виђење града, шта тај град може да понуди неком ко живи тамо?
Велики познати градови као да су конструисани од медијских слика, па је често тешко укратко представити лични угао. У крајњој линији те медијске представе и јесу део самог ткива града и њима тешко ко може да се одупре. Ево да се одмах надовежем на Бечеј, Њујорк ми је драг зато што је раван и ушорен, бар Менхетн. Свуда могу часком да стигнем бициклом, а вожња је прилично безбедна. Њујорчани су често окарактерисани као не претерано љубазни, а заправо су врло приступачни. Скоро са сваким можете да заподенете разговор било где. Од свакојаке преобилне понуде културне индустрије мене највише занимају музеји, галерије, књижаре и концерти. Свака турнеја као обавезну станицу има Њујорк тако да сам имао прилике да видим и чујем већину омиљених ми бендова. Ту су и комшијске баште East Village-a створене на напуштеним парцелама које су грађани преузели, а у којима можете да се одморите од градске вреве. Волим да застанем и пред разгледничким призорима Empire State Building-a, Статуе слободе или на Петој авенији чисто да осетим ту напетост између непосредног доживљаја и наметнуте медијске слике.
Промене у граду су врло приметне, али се на жалост више воде тржишним политикама него потребама становника. Уместо оправке прилично старог система подземне железнице јавним средствима се гради помпезна железничка станица у downtown Менхетну која изгледа као да је прављена само за фотографисање. На све стране ничу изузетно танки и енормно високи небодери као ексклузивне енклаве за богате. Уместо одржавања небројених јавних паркова по граду приватним капиталом се изградило бетонско парк-острво на реци Хадсон, а читава обала East Rivera у Бруклину је жртва такозваног приватно-јавног партнерства. Ипак, наду буде колективне политичке иницијативе као што је забрана изградње центра Амазон компаније у Queensu који би садашњим становницима учинио тај део града напросто немогућим за живот.
Какви су сад твоји професионални планови у наредном периоду, нови пројекти или нека надоградња постојећих?
Приликом истраживања и писања за Chromapost пројекат отвориле су се и неке друге теме, па сам започео још један рад под називом “Око уметности”. У питању је биографски текст где покушавам да прибележим своје најразличитије активности везане за уметност како год да сам је схватао у одређено доба живота. Уметност видим као поље око којег више орбитирам него што му припадам, па одатле и назив. 2010. године сам објавио књигу радова скоро без текста где сам само у сликама сумирао дотадашњи рад. У оба случаја је у питању и некаква потрага за унутрашњом логиком рада у и око уметности. Није у питању неко накнадно наметање кохерентности већ више приказ уметничких активности као интеракције са светом. Овај пут само кроз речи.