Aleksandar Maćašev: Oko umetnosti …
Aleksandar Maćašev je vizuelni umetnik i dizajner, rođeni je Bečejac, ali već skoro dve decenije ne živi u našem gradu. Ovih dana u poseti je rodnom gradu, krstari biciklom, provodi vreme na Tisi, na kupanju, ali smo ipak uspeli da napravimo intervju sa njim u pauzi između dve posete Beogradu a pre povratka nazad u Sjedinjene države.
Većina Bečejaca nije te odavno videla na ulicama grada, gde sada živiš, čime se baviš?
Zadnjih šesnaest godina živim u Sjedinjenim državama, a od toga sam dvanaest proveo u Njujorku. Pored uobičajenog posla vezanog za grafički i webdizajn 2009. sam započeo umetnički projekat Chromapost koji se bavi bojom. U pitanju je online dnevnik gde je svaki unos samo jedna boja koja sumira protekli dan. To se u zadnjih trinaest godina razgranalo u različitim pravcima od pretvaranja nizova boja u umetničke radove, zvučne sekvence i računarske aplikacije. Jedan od vitalnijih ogranaka je istraživanje boje kao društvene prakse pod nazivom „Zašto ta boja?” Kako je percepcija boje određena jezikom i kulturom, na koji način boja učestvuje u konstruisanju raznih oblika kolektivnog identiteta, kako istorijski na simboliku boje utiče njena tržišna vrednost, na koji način se koristi u kreiranju kupovne želje…
Ukratko, promišljanje boje kroz društvene procese. To istraživanje sam posle niza članaka pretvorio u seriju predavanja na poslediplomskim studijama na nemačkoj filmskoj akademiji u Berlinu (DFFB), uz gostujuća predavanja na School of Visual Arts u Njujorku. Od pre par godina radim i na knjizi istog naziva. Prošle godine sam priložio jednočasovni video sažetak tog rada za bečejsku biblioteku i možete ga videti na njihovom YouTube kanalu. A sve detalje možete naći na www.chromapost.com
Kakav je tvoj odnos prema Bečeju, da li ima elemenata nostalgije, sentimenta, koje su to tačke koje overiš svaki put kad dođeš?
Rodni grad, posebno na ovim prostorima, zauzima jedno posebno mesto obojeno složenim i često kontradiktornim osećanjima. Ja sam negde uvek pokušavao da radim sa onim što mi je na raspolaganju i u okruženju u kojem se nalazim. Nikada nisam baš nešto imao strpljenja da čekam neke imaginarne savršene uslove u kojima ću ja ostvariti sve što sam hteo. U toku druge polovine devedesetih po povratku u Bečej iz Beograda sam, na primer, uradio nekoliko umetničkih projekata čija tema je Bečej. To je bio jedan od načina da se nosim sa pomenutim složenostima i protivurečnostima.
Moramo uzeti u obzir i da je percepcija grada izuzetno različita u zavisnosti da li tamo živite ili ga samo povremeno posećujete. Kao posetilac imate luksuz da uživate u svemu što vam je lepo, a da vas manje prijatno jednostavno ne dotiče.
Bečej u razgovoru uvek rado pomenem, ne iz nekog preteranog ponosa ili stida, nego naprosto kao jednu činjenicu koja je važan deo lične istorije.
Svaku svoju posetu Bečeju uglavnom provedem na biciklu. Volim da obiđem draga mi mesta, da vidim koliko su se promenila, a i da preko toga prelepim svoju, neizbežno romantizovanu, predstavu. Prokrstarim skoro čitavim gradom, što da se prisetim, što da uporedim, a što i da otkrijem. Volim da se zaputim malo i van grada čisto da osetim ogromno nebo nad ravnicom.
Posebno mesto ipak zauzimaju Tisa i Dolma. Taj rečni potez mi je zaista najdraži deo grada. Od iza prevodnice, preko vidikovca, uz obavezno kupanje u Tisi na stepenicama, pored Goranskog do rampe. A Dolma od rampe do mitske žute kuće je zasebna uživancija.
Sada si u redovnoj godišnjoj poseti Bečeju, kako ti grad izgleda danas, da li primećuješ neke promene iz godine u godinu?
Naravno da primećujem promene, ali to je opet jedan pogled sa strane. Važno je kako vi vidite i doživljavate te promene. Ne bih zalazio sad u mnogo detalja, ali ono što vidim kao zabrinjavajuće je lagano smanjenje javnog i zajedničkog prostora. Kao što je slučaj svuda u svetu javni prostor kao neprocenjivo zajedničko dobro biva sve više privatizovan. Da se opet vratim na Tisu, jedini prostor koji i dalje radi kao javno kupalište su stepenice. Koliko vidim potez kod kampova, pa i deo šumice, su isparcelisani i vi tu ako niste gost koji plaća ili vlasnik jednostavno nemate pristup.
Koliko ti znači da imaš tu relacija Njujork – Beograd – Bečej, gde sebe najviše vidiš „kod kuće“?
Do sada sam živeo na devetnaest različitih adresa u šest gradova, pa mi je uobičajena ideja “kod kuće” postala malo strana. Kad kažem “idem kući” uvek mislim na tamo gde trenutno živim i radim. Ipak mesta gde sam najviše proveo vremena i stekao najviše prijatelja očvrsnu kao kuća, pa je to onda taj trougao Bečej-Beograd-Njujork. Ali samo mi se u Bečeju može desiti da sednem na Pogaču na pola sata i sretnem bar petoro drugara.
Kako izgleda tvoj svakodnevni život i rad u velikom gradu kao što je Njujork, tvoje viđenje grada, šta taj grad može da ponudi nekom ko živi tamo?
Veliki poznati gradovi kao da su konstruisani od medijskih slika, pa je često teško ukratko predstaviti lični ugao. U krajnjoj liniji te medijske predstave i jesu deo samog tkiva grada i njima teško ko može da se odupre. Evo da se odmah nadovežem na Bečej, Njujork mi je drag zato što je ravan i ušoren, bar Menhetn. Svuda mogu časkom da stignem biciklom, a vožnja je prilično bezbedna. Njujorčani su često okarakterisani kao ne preterano ljubazni, a zapravo su vrlo pristupačni. Skoro sa svakim možete da zapodenete razgovor bilo gde. Od svakojake preobilne ponude kulturne industrije mene najviše zanimaju muzeji, galerije, knjižare i koncerti. Svaka turneja kao obaveznu stanicu ima Njujork tako da sam imao prilike da vidim i čujem većinu omiljenih mi bendova. Tu su i komšijske bašte East Village-a stvorene na napuštenim parcelama koje su građani preuzeli, a u kojima možete da se odmorite od gradske vreve. Volim da zastanem i pred razgledničkim prizorima Empire State Building-a, Statue slobode ili na Petoj aveniji čisto da osetim tu napetost između neposrednog doživljaja i nametnute medijske slike.
Promene u gradu su vrlo primetne, ali se na žalost više vode tržišnim politikama nego potrebama stanovnika. Umesto opravke prilično starog sistema podzemne železnice javnim sredstvima se gradi pompezna železnička stanica u downtown Menhetnu koja izgleda kao da je pravljena samo za fotografisanje. Na sve strane niču izuzetno tanki i enormno visoki neboderi kao ekskluzivne enklave za bogate. Umesto održavanja nebrojenih javnih parkova po gradu privatnim kapitalom se izgradilo betonsko park-ostrvo na reci Hadson, a čitava obala East Rivera u Bruklinu je žrtva takozvanog privatno-javnog partnerstva. Ipak, nadu bude kolektivne političke inicijative kao što je zabrana izgradnje centra Amazon kompanije u Queensu koji bi sadašnjim stanovnicima učinio taj deo grada naprosto nemogućim za život.
Kakvi su sad tvoji profesionalni planovi u narednom periodu, novi projekti ili neka nadogradnja postojećih?
Prilikom istraživanja i pisanja za Chromapost projekat otvorile su se i neke druge teme, pa sam započeo još jedan rad pod nazivom “Oko umetnosti”. U pitanju je biografski tekst gde pokušavam da pribeležim svoje najrazličitije aktivnosti vezane za umetnost kako god da sam je shvatao u određeno doba života. Umetnost vidim kao polje oko kojeg više orbitiram nego što mu pripadam, pa odatle i naziv. 2010. godine sam objavio knjigu radova skoro bez teksta gde sam samo u slikama sumirao dotadašnji rad. U oba slučaja je u pitanju i nekakva potraga za unutrašnjom logikom rada u i oko umetnosti. Nije u pitanju neko naknadno nametanje koherentnosti već više prikaz umetničkih aktivnosti kao interakcije sa svetom. Ovaj put samo kroz reči.
