Бефемон – post festum

Представом “Десница: Игра прољећа и смрти“ Јураја Араса затворен је овогодишњи Бефемон, шести по реду. Након симболичног спуштања завесе (није то више обичај у новијим позоришним формама) жири је прогласио победничку представу а публика изабрала свог фаворита … али кренимо редом, хронолошки. На самом почетку фестивала наша најстарија глумица, пореклом Бечејка, Бранка Веселиновић отворила је званично овогодишњи фестивал. У следећа четири дана  бечејска публика је могла да види шест представа из Србије и „региона“, тачније Хрватске.

Фестивал је отворила монодрама по тексту Томаса Бернхарда „Моје награде“, представа која је заједнички ауторски пројекат Слободана Бештића и Маје Пелевић. Ова монодрама у извођењу Слободана Бештића била  је победничка представа на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. У питању је драмска интерпретација текста Томаса Бернхарда који се у овој драми кроз лик етаблираног књижевника обрачунава са корумпираним аустријским друштвом тачније његовим литерарним естаблишментом у којем је све лицемерје и лаж а пре свега награде и акламације. Слободан Бештић и Маја Пелевић су овај текст поставили на начин да нам све то што се дешава на сцени делује и исувише познато, сувише близу, као да је прича о Србији данас.

Другог дана фестивала одигране су две представе. Неко је у публици након друге представе прокоментарисао „ово је било женско вече“. То вече публика је могла да погледа и најбољу представу фестивала по оцени жирија „Соба за погледе“ у интерпретацији Иване Буљан Легати. Монодрама је рађена по мотивима текста „Нова хаљина“ Вирџиније Вулф и на сцену је донела све оно што је тако препознатљиво у делима ове ауторке. Фрустрирајућа изолованост појединаца (жене) у једном ригидном систему класом опседнутог друштва, неуротична интроспекција неприлагођености, самоћа у мноштву. Прича о жени (Мејбел) која пролази кроз „драму“ фиксирану на одабиру погрешне хаљине за чувену забаву госпође Деловеј је нешто као спиноф једног великог дела, прича о једном „споредном“ лику чија драма пролази непримећено у односу на драму главног лика а заслужује, вероватно, и већу пажњу јер је типичнија, приземнија и вероватно много ближа реалности. Ивана Буљан Легати је поред одличне интерпретације самог текста драме донела и једну веома иновативну форму кореодрамских момената у представи – покрети „мухе“ (начин на који у параноичном току мисли Мејбел види себе на забави) су веома ефектан начин да се подцрта паника, несигурност и страх од изопштености главне јунакиње.

Друга представа те вечери била је студија једног карактера који је вероватно на супротној страни скале у односу на Мејбл. Прича о последњим сатима Хитлерове супруге Еве Браун у бункеру пред смрт у коју је отишла са „својим фирером“ је прича о жени која егоцентрично живи у „свом филму“, у романсираном формату историје у којем је стварност потпуно искривљена. Прича је то и о жени која се суочава са стварношћу и потпуно извесном смрћу коју успева да прихвати само ескапистичким тумачењем кроз филмски формат у комплету са Кларком Гејблом у улози „њеног“ фирера, филму у којем она, на почетку представе, још увек игра главну улогу а на крају је вољна да је препусти неком другом али да је постхумно неко довољно добро интерпретира, да је прикаже као звезду, централни лик где је ратна драма око ње само неважан детаљ, позадина. Дариа Лоренци Флац је тренутно једна од највећих хрватских драмских глумица и њена интерпретација лика Еве Брауне је одлична демистификација једне од најнапумпанијих „историјски“ митских личности коју је у свет славе из немачке провинције извукла само фама о ноторности.

Трећег дана фестивала одригране су такође две представе: „Karton és karfiol“, Габора Месароша која је театарска интерпретације поезије Ота Толнајиа. Редитељ Андраш Урбан је копродуцент ове представе и то се види у начину како је она сценски постављена. Ово је на овогодишњем Бефемону била вероватно најатрактивнија визуелно урађена представа и карактерише је одлична употреба сценских ефеката, реквизита као и музике.  Ипак, највећи квалитет ове представе је свакако извођење Габора Месароша, глумца и музичара. Поезија Ота Толнајиа није лако штиво, то је необична комбинација филозофије, панонских руралних слика, морбидарије северновојвођанских тавана за вешање и равничарског велтшмерца. Требало је то пренети на сцену. Једно је сигурно, у свему томе било је нешто узнемирујуће препознатљиво за публику овде. За нас у публици који нисмо добро све, што због језика, што због саме форме поезије, успели да разумемо био је ово добар подстицај да одмах по повратку кући изгугламо и пронађемо преводе Толнајиеве поезије.

Најатрактивнија представа за публику (награда публике на фестивалу) ове године била је монодрама „Мој живот: Прича о Исидори Данкан“ коју је извела млада глумица Анка Гаћеша. Представа је биографска прича о животу Исидоре Данкан, једне од највећих плесачица, балерина свих времена али то је, поред тога, прича о одлучној жени која је у једном времену које није било наклоњено амбициозним женама свој смисао живота пре свега видела у уметности. Анка Гаћеша је на сцену драмски одлично изнела лик храбре, дрске али и веома трагичне и рањиве жене али је кореографија и плес у представи било оно што је бечејску публику оставило без даха и што јој је донело заслужену награду публике на овогодишњем фестивалу.

За крај, последње вечери бечејска публика имала прилику да погледа представу „Десница: Игре прољећа и смрти“. Монодрама Јураја Араса је писана према мотивима романа „Прољеће Ивана Галеба“ Владана Деснице. Представа је конципирана као медитативна форма препуна дигресија које нам доносе лутања кроз лавиринт сећања и опсервација човека у болничком кревету на умору. Иако емотивно потресан и прилично тежак текст који гледаоца полако увлачи у сопствене страхове од смрти и болести он је на моменте и духовит, циничан израз ауторефлексије иза које добијамо потпуну слику о главном лику. Јурај Арас је према сопственим речима дуго истраживао форму која ће најбоље пренети и дати добар омаж великом писцу и његовом делу. Одлучио се за полулуткарску форму и скоро бергмановску атмосферу и нарацију ослобођену неке чврсте линеарности или хронологије. Испоставило се да је то добар избор јер представа још дуго времена након завршетка преокупира гледаоца или га мотивише да поново прочита (или бар први пут) роман Владана Деснице.

Бефемон је, судећи према квалитету овогодишње понуде представа, полако али сигурно почео да се етаблира као један од озбиљнијих позоришних фестивала у региону. У сваком случају постао је централни културни догађај године у Бечеју.

Жири шестог по реду Бефемона радио је у саставу:
Душaнкa Глид Стojaнoвић, глумица председница (Народно позориште, Београд)
Хaнa Сeлимoвић, глумица
Aрпaд Чeрник, глумац (Народно позориште, Суботица)
„Oвaj “Бe:фeмoн” oдисao je, и у сeлeкциjи и у oствaрeњимa, у нajбoљeм смислу рeчи aвaнгaрдним, хeрмeтичним, a oпeт кoмуникaтивним извeдбaмa, и тo у oчиглeднoj спрeзи сa публикoм, jeр oтвaрajу мизaнсцeн душe, спeктaр трaгизмa, изoлaциje, oбмaнe, зaблудe, прoпaлих идeaлa, тeшких живoтa, лeпoтe ствaрaлaштвa и (нe)пoтрeбнoсти ствaрaлaштвa.Сoциjaлни, пoлитички, клaсни, мoрaлни, eмoтивни, психoлoшки, пeснички и филoзoфски дуaлизaм у чoвeку, и тa вeчнa дилeмa дa ли je бoрбa стрaст, личнa aмбициja, бoлeстaн eгo, слaб либидo, жeљa зa нeпaтвoрeнoм истинoм, живoт у нoтoрнoj пoлитизoвaнoj лaжи – с људимa или бeз њих?. Упрaвo oвa питaњa oтвaрa Бeфeмoн.“ – из oбрaзлoжeња жирија

Победничке представе:
Награда жирија : „Соба за погледе“
Награда публике (оцена 4.83): монодрама „Мој живот: Прича о Исидори Данкан“