Да ли постоји идеал?

Аутор: Јулијана Палинкаш

Истина је да децу не замара физички изглед и имају мање треме него тинејџери.
Зашто је то тако?
Како растемо, мења нам се физички изглед, мутира нам глас, излазе бубуљице, постајемо несигурни у себе.
Исто тако, укуси и приоритети нам се мењају.
Прво, желимо да будемо као наше маме, тате, баке и деке, а касније идеализујемо познате личности, које изгледају идеално.
Зашто кажем изгледају?
Моји разлози су прости.
Често је тај изглед постигнут неким филером, кроз који се провлачи фотографија при сликању.
Сигурна сам да већина људи на својим мобилним телефонима поседује неку апликацију за филтрирање фотографија.
Онда се у глави створи искривљена слика реалности, која нас наводи да желимо да изгледамо тако, па је опција чак и пластича операција, или више њих.
Како то утиче на нас као особе?
Нажалост, плашимо се да се неком момку не допаднемо уколико не спадамо у тај идеални калуп, па живимо са страхом и вечитом потребом да мењамо спољашњу лепоту.
Желите тај идеал, па самим тим губите своје ја.
Али, како све што радимо има своје добре и лоше последице, тако има и ова лепота.
Да, можда изгледамо лепо у огледалу, али ни онда нисмо срећни.
Увек ће бити нешто што ће нам сметати у том одразу, и самим тим никада нећемо бити срећни сами са собом.
Нећете бити у могућности да пружите неком љубав, јер ћете мислити да вам стално нешто недостаје.
Тада ће ваш момак/ девојка бити несрећан или несрећна.
Деца ће такође бити незадовољна, могу чак да имају исте трауме као своји родитељи.
Шта радити да до патње не дође?
Уколико вам се неки део вашег тела не свиђа, не кажем да није у реду да извршите неку корекцију, нашминкате се.
Битно је поставити границе.
Зашто бисте губили свој идентитет?
Бити посебан, значи да сте само ви такви, и издвајаћете се из масе.
Некоме ће бити лакше да вас у гомили истих пронађе.
Бићете занимљиви, своји.
Зато, волите себе, како би неко други могао да вас воли, баш такви какви јесте.