“Деца то воле“

Славље још није ни почело а прошле недеље је један дечак успео да себи разнесе шаку петардама. Неко је ту петарду детету морао да купи, плати и прода а иза тога стоје неодговорни одрасли. Комбинација алкохола и пиротехнике, сигурно не може да се заврши добро. Читава теорија да постоји нешто као „одговорно“ коришћење петарди, пиротехнике уопште, је сама по себи погрешна јер чак и да сте професионалац пиротехничар, по могућству трезан професионалац увек постоји могућност повреде јер у питању су експлозивна пуњења. Наводно, у ЕУ постоје закони који регулишу количину тих експлозивних пуњења у петардама и другим пиротехничким средствима, али чак ни таква „регулатива“, у много организованијим земљама од наше, није у стању да сузбије негативне ефекте које петарде, ватромети и сл. могу да направе. Жртве таквих „весеља“ си људи, животиње, животна средина. Поред свега тога не треба заборавити, кад смо на домаћем терену, да никаква регулатива, закони, не могу да победе „српску“ пословичну домишљатост и сналажљивост како проћи што јефтиније и мантру „има код Кинеза и на пијаци“. Када се све то сабере неминовно добијете пуну пријемну чекаоницу у ургентном центру током празника.

Само информације ради петарде нису оригинално смишљене за „параду весеља“ … у питању је експлозивни набој коришћен некада за рушење мостова, бедема и других објеката а касније и за означавање експлозија при маневрима. Дакле током рата као озбиљно средство за уништавање или бар заплашивање. Прва петарда „забаве ради“ произведена је мало након Првог светског рата, наравно у Кини, која је и данас највећи светски снабдевач разним облицима пиротехнике.

Шта је тачно петарда?

Мали картонски цилиндар са експлозивним пуњењем – некад се за то користио барут, данас калијум-хлорат (KCrO2) који се пали спорогорећим фитиљем, да би експлодирао „са задршком“. Производи се у разним величинама, од оних које могу да стану у цигарету, па кад пукне некоме је „забавно“, до заиста великих које кад пукну некоме са проблематичнијим „смислом за хумор“ је јааако „забавно“. Петарде су пиротехничка средства која су сврстане у четири разреда по количини експлозивног пуњења и од тога су мање, условно речено, само први разред, оне најслабије, рецимо, безопасне. Само прва два разреда могу да буду у слободној продаји, а осталима могу да рукују само сертификовани пиротехничари.

У „први разред“ спадају очигледно оне „дечије“ јер имају имена као што су „пчелице“, „лептирићи“, „авиончићи“, имају мање од 3 грама експлозива и може да их купи когод жели, па и деца. Наводно у овој категорији петарде су безопасне јер и ако експлодирају у руци не би требало да буде последица. Ипак и на њима стоји упозорење да би било пожељно да када се запали баци се што даље од себе и од других људи. То подразумева и не бацање петарди под ноге у маси или међусобно гађање њима што је углавном забава деце која су их купила у слободној продаји.

Када је у питању „други разред“, већих и јачих петарди, то већ захтева руковање од стране „одраслих“. Закон каже да оне могу бити купљене само од стране особа старијих од 18 година (јер идеја је да су осамнаестогодишњаци одговорнији од оних са седамнаест и по година кад је пуцање петардама у питању посебно у пијаном стању и током журке). Та врста петарди су пуњене са 5 грама експлозива и ту веома лако може да се остане без прстију и да се после дремке и трежњења у ургентном центру пробуде без пола шаке. Поред тога, скоро по правилу, тај „други разред“ нико не купује код легалних продаваца него на пијацама, бувљацима, на улици … а познато је да тамо продавци редовно купце легитимишу и проверавају личне карте. Ту се може наћи „роба“ из свих делова света, али највише из оних земаља које имају још „ригорознију“ и „доследнију“ законску регулативу од наше: из Румуније, Бугарске, Русије и слично. На бувљацима се такође уобичајено проверава и исправност робе која се продаје, неретко се дешава да им је истекао рок трајања па су још нестабилније и опасније.

И на крају, не треба свакако заборавити, да постоје на тржишту, и веома су тражене, и оне петарде што раде велико „БУМ“, које ће сваког „бацача“ произвести у хероја дана јер ће направити најбољу фешту у улици и на журци. Петарде популарно назване „топовски удари“, „динамитаре“, „бин ладени“, „ахтунгзи“ садрже 50 до 70 грама експлозива што је равно офанзивној ручној бомби. Те се остављају за заиста велика славља или за практичне вежбе пре испаљивање буради на ливадама у част „Христовог рођења“.

Но, у последње време весели минобацачи су доминацију препустили „ватрометашима“ – пиротехничарима аматерима који праве забаву за цео комшилук, који лансирају ракете и „уради сам“ ватромете. Још једна забава која осим што је опасна скоро исто колико и петарде толико је стресна за све у окружењу. Детонације „шарених ватромета“ звуче као да сте у Кабулу за време ратних дејстава и да вам под прозором испаљују хаубице и ракете кратког домета. Да додатно не давим о томе што ваш аутор текста заиста не разуме фасцинацију ватрометима јер то, мање више, може да се визуелно замени скринсејвером WIN 98. Толико исто је и забавно. После неколико пуф-пуф-пуф то постаје визуелна тирада истог па истог. Да не спомињемо колико све то кошта, посебно ако неко то купује од ваших пара као пореског обвезника.

Ватромети озбиљно изазивају и загађење животне средине и утичу негативно на подизање степена стреса код људи који имају проблема са деменцијом и аутизмом као и код старијих људи уопште а за кућне љубимце, али и за све птице и животиње у природи, они могу да буду и фатални. Неретко се дешава, и на то се масовно упозорава од стране власника паса на које стрес од пиротехничких експлозија најјаче делује, да пас од шока угине. Узимајући у обзир све наведене последице, да ли је све то заиста вредно за, објективно, 10-15 секунди визуелне стимулације.

А што се тиче „славља“, сва та потпуно недужна створења заиста не знају ко је Христ и зашто је потребно да се у част његовог рођења пре два миленијума и више, пуца, испаљују буради или да се активира велики скринсејвер на небу уз грмљавину (сигурна сам да постоји апликација која то може да симулира јер ионако сви тај спектакл гледају кроз екран телефона којим снимају јер данас више нико не прати догађаје у реалном времену).

Ватромети који се и данас користе, па и они купљени на најлегалнији могући начин, ни најмање нису наивни када су у питању хемијска средства која се користе за израду истих. У њима се најчешће налазе хемикалије које нису прихватљиве за животну средину, напротив, веома су опасне. Хемикалије које сигурно не бисте желели да вам се распршују и налазе у близини ваших најближих у породици. Ок, ако баш желите да се решите неког комшије али за то постоје и бољи и ефикаснији начини.

На пример, баријум се користи за прављење зелених боја у ватрометима. Још неке примене баријума су нпр. као један од састојака у отровима за пацове, шипкама за заваривање и флуоресцентним светлима. Када се унесе превише баријума у организам то може довести до хипертензије, слабости мишића, респираторне инсуфицијенције других респираторних напада. Веома велики број ватромета садржи и арсен, који изазва мучнину, повраћање, дијареју, срчане проблеме и делиријум. Перхлорати се користе као убрзивачи ватромета а они могу да изазову проблеме са штитном жлездом код људи и користе се у производњи метамфетамина.

Дакле, наша препорука је да када одрасли и одговорни грађани ових дана крену у набавку да накупују на пијацама, на штандовима на улици или на бувљацима све те празничне потрепштине за велико весеље, све то наводно да би забавили децу, јер „деца то воле“, нека обавезно купе детету и новог кућног љубимца за сваки случај, одведу га да се поздрави са бабом и изваде упут за ургентни код изабраног лекара и за себе и у Дечијем диспанзеру. Е, и да обавезно унесу бројеве свих хитних служби у телефон, пре свега лекара и ватрогасаца.