Габријела Потребић Тежер: „Свако дете је самостална галаксија“

Ове године писали смо заиста доста тога о ОШ „Петефи Шандор“ али пре свега због тога што је било оправданих разлога за то. Школа је за последњих пар година, од времена када је била на ивици да буде затворена доживела ренесансу. Једна од најзаслужнијих за тај успех је свакако и директорица ове школе Габријела Потребић Тежер која је на свој сопствени начин приступила овој функцији пре свега као педагог али и као неко ко свакако има визију шта је то што жели да оствари и шта је то што она сматра да ученици заслужују да добију од школе.

На крају ове, још једне веома успешне године у колективу школе „Петефи Шандор“ разговарали смо са Габријелом Потребић Тежер шта је то у чему она свакодневно проналази инспирацију за рад са децом, са колективом вредних наставника али и са свим оним административним и формалним дужностима које носи њена функција.

Претходне две године биле су веома успешне у вашој школи, много тога новог је у школи започето, шта мислите да су разлози за то да школа „Петефи Шандор“ буде у правом смислу success story када је образовање у Бечеју али и шире у питању.

Мислим да ми само радимо свој посао, и то баш посвећено. Док смо се „окренули“ прошле су те две године и сада, са ове тачке, када гледамо уназад, и ми се чудимо. Нисмо размишљали о корацима, али смо имали јасан циљ и ишли корак по корак ка томе. Желели смо да створимо „Школу будућности, са традицијом“ . Да бити ученик у варошици Бечеј, и то још у Доњем граду, буде исто као и у неком великом граду, тамо негде у свету, али да се не заборави, ко си и одакле си. Мислим, да то није немогуће.

Шта је био ваш лични мотив од самог почетка од када сте пре-узели функцију директора школе?

Петефи је моја школа, место где сам ја била ђак првак. Емотивно сам преживљавала гашење једне бајке, моје бајке. Посматрајући тада са стране, имала сам неке идеје, јер много се боље види проблем, када ниси у њему. Познавала сам колеге и знала сам да су компетентни, да се изборе са недаћама и да скрену с пута, који не води ка просперитету. Искрено нисам имала афинитета да будем директор, волела сам учионицу, директан контакт са децом али на наговор пријатеља и породице, решила сам да пробам.

Како, по вашем мишљењу мислите да треба да изгледа образовање које је у складу са временом, околностима, шта би требало да буде у фокусу савременог образовања у основним школама?

Бити увек у корак с временом. Можда звучи као фраза, можда некима и делује као немогућа мисија, али једини прави фокус је савремено, функционално образовање, који у сваком моменту има нове циљеве за стићи и постићи. Свет се мења брзином коју је тешко пратити, али ако желимо да наша деца буду спремна за живот, морамо бити увек корак испред њих. Савремено образовање је оно образовање које је наставу и наставна средства прилагодило будућем времену у којем ће ученици живети и радити. Највећа промена у савременом образовању догодила се када је у фокус наставе стављен  ученик, а не професор. Савремено образовање не под-разумева само модерну технологију у настави, која јесте важан фактор, већ и другачији приступ учењу. Уместо да слушају унапред спремљено предавање професора, ученици треба да буду активни учесници часа. У изокренутој учионици дете размишља. На такав рад припремамо и наставнике, кроз разне едукације. Некада то иде лакше, некада теже. Ста-рих навика се тешко одричемо али не одустајем. Сви смо ми на почетку више или мање негодовали на све ове иновације у животу, на мобилне телефоне али је чињеница да сада нико више не телефонира обичним, линијским телефоном. Сви ми комуницирамо СМС-ом, само још Деда Мраз чека писма. Интернет је био баук за старије али је на крају и мој отац са 80 година имао свој фб профил. Тако и је и са овим нашим High-Tech справицама. Став „Ми ћемо као и до сада књига, свеска, прутић ако треба, па да видиш“ више не може да прође. Свакако за пар  година (и 5 је пуно за развој) нико без тих справица више неће моћи да ради.

Према оном класичном моделу образовања још из античких времена основна школа (тих 8 година) је основа за било какав академски или животни успех након тога. Да ли тај модел 4 + 4, четири године учења и скупљања информација и 4 године повезивања, контекстуализације наученог може и данас да буде актуелан или се све променило?

Одавно се већ то променило, по мени. Лексикално знање губи смисао појавом интернета. Чињенице су на „клик“, зато већу вредност имају вештине, нпр. знати „где кликнути“. Оспособити децу, да истражују, да нађу свој пут у свему у животу, па тако и у школи, да буду креативни, како у уметности тако и у решавању математичких заврзлама. Педагози су сада путокази, треба да указују на прави пут, покажу методе учења а клинци ће сами стићи тамо где ми или они желимо. Важно је рећи, да буде јасно, не мислим да било која техника може да замени лично искуство. Да доживљај припреме нпр. бундеваре ,од бундеве коју су сами садили, заливали и убрали ученици у нашој башти у школи, па месили, мерили по рецепту и са слашћу појели, и поделили са другарима не може ни једна web страница да замени. Као ни другарство, емпатију, коју са великом пажњом негујемо. Пазити на људске вредности али гледати напред.

Очигледно је да се у вашој школи сад већ озбиљно ради на томе да усвојена знања буду што боље примењена, да ли је то метод за успех? На који начин ће ваши ученици након овог периода бити боље припремљени за наставак школовања, након свих ваших програма које спроводите у школи?

Идеално би било да цео пут школовања, примени свакодневну реформу. Знам, као да тражим немогуће али доказано је у земљама где функционише, да је могуће. Ниједан посао није узалудан. Наши ученици већ у првом, другом разреду, деца од 7-8 година уче да програмирају, на најосновнијем нивоу, играјући, а касније све озбиљније. Користећи едукативне роботе, ученици стичу многе вештине и компетенције, као што су препознавање правила, креирање правила, праћење правила, координација групног рада, сарадња у различитим улогама, алгоритмизација, програмирање. Те вештине им нико неће узети, а без тих вештина ни једно радно место не постоји. Дајемо им крила, покушавамо да их оснажимо, да стечено знање и касније користе.

Технолошка опремљеност школе је важна и сада захваљујући донацијама, успешним апликацијама на разне конкурсе имате веома добро опремљене учионице, савремена учила. Деци је данас технологија блиска али колико су заиста деца данас компјутерски писмена … колико мислите да је важно да они осим телефона буду научени да све те направе имају много више могућности, да су употребљиве за много других ствари?

ИТ писменост је понуђена сваком ученику. Као што неће свако постати сликар иако је имао часове ликовног, или врхунски спортиста иако вежба на часовима, тако и ово знање треба да нађе пут до свог корисника. На основном нивоу сви баратају ИТ методама, доступна су им савремена учила, сваким даном све више. Свака алатка им је кључ, да отворе врата знања. Свет функционише на брзим, кратким информацијама, све је као реклама. И информације на часу, тако треба пласирати, упијаће их као сунђер. Њима је то, такво окружење на који су навикли, наши најмлађи ученици, нису ни свесни олакшица јер другачије ни не знају. Многи су вештији и од својих родитеља. Бенефите ће једном схватити, важно је да ми, педагози будемо свесни, којим путем их треба водити. Телефоне не треба бранити, него их треба научити да паметно користе. Ако  наставник не уме да заинтересује децу, час постаје досадан, и шта радимо када нам је досадно? Нешто друго, што нам није досадно. Тако и деца.

Где видите у будућности децу која данас трче у ходницима ваше школе, похађају наставу, учествују у на секцијама … за 5 или 10 година?

Надам се на путу који смо им показали. Већ неки ученици који су тек пре годину-две изашли из наше школе, негују нека своја интересовања на које смо им ми указали. Снимају филмиће, монтирају рекламе, фотографишу, пишу пројекте… а шта ће бити за 5 или 10 година… једва чекам да видим.

Како видите себе и ваш колектив, вашу школу за десет година?

Ја бих желела за 10 година да будем негде на обали мора, ушушкана у лежаљци, као пензионерка да уживам, читајући на интернету о успесима наших ученика. Да тамо негде, као пример добре праксе причају о почецима High -Tech учионица, и сви се чуде како су пре, у тој 2022 години могли уопште да уче без 3D штампача, паметних панела, микробита.

Колико је осећај постигнућа у претходних неколико година, од времена када је школа била скоро пред затварањем, утицао на колектив, на вољу да раде, да иновирају у наставу и ваннаставне активности?

Мотивација је заразна, показало се, више него Covid. Ништа без тимског рада. Ништа без моје-твоје-његове идеје. Код нас се ради 101 % и свачије 1 % је огромна снага. Код нас су сви укључени у обогаћени једносменски рад. Непосредно раде са децом минимално 24 часова. Секције су поново у моди, родитељима свакодневне обавезе олакшавамо тако, да не плаћају приватним установама. Од балета, преко енглеског, немачког, српског, мађарског језика, новинарства, спорта, пливања, математике, науке … до предузетништва. Активности су до 3-4 после подне, формиране по избору деце и родитеља. Резултати су више него задовољавајући. Такмичења су ту да би се мерило знање и ван установе. Пуно награда, похвала са свих страна.

Шта су следећи кораци …

Свет се осваја малим корацима. Увек гледамо само следећи корак. Правац је добар, не скрећемо са стазе али ширимо границе. Границе Доњег града, Бечеја, света, јер свако дете је самостална Галаксија.