Gabrijela Potrebić Težer: „Svako dete je samostalna galaksija“

Ove godine pisali smo zaista dosta toga o OŠ „Petefi Šandor“ ali pre svega zbog toga što je bilo opravdanih razloga za to. Škola je za poslednjih par godina, od vremena kada je bila na ivici da bude zatvorena doživela renesansu. Jedna od najzaslužnijih za taj uspeh je svakako i direktorica ove škole Gabrijela Potrebić Težer koja je na svoj sopstveni način pristupila ovoj funkciji pre svega kao pedagog ali i kao neko ko svakako ima viziju šta je to što želi da ostvari i šta je to što ona smatra da učenici zaslužuju da dobiju od škole.

Na kraju ove, još jedne veoma uspešne godine u kolektivu škole „Petefi Šandor“ razgovarali smo sa Gabrijelom Potrebić Težer šta je to u čemu ona svakodnevno pronalazi inspiraciju za rad sa decom, sa kolektivom vrednih nastavnika ali i sa svim onim administrativnim i formalnim dužnostima koje nosi njena funkcija.

Prethodne dve godine bile su veoma uspešne u vašoj školi, mnogo toga novog je u školi započeto, šta mislite da su razlozi za to da škola „Petefi Šandor“ bude u pravom smislu success story kada je obrazovanje u Bečeju ali i šire u pitanju.

Mislim da mi samo radimo svoj posao, i to baš posvećeno. Dok smo se „okrenuli“ prošle su te dve godine i sada, sa ove tačke, kada gledamo unazad, i mi se čudimo. Nismo razmišljali o koracima, ali smo imali jasan cilj i išli korak po korak ka tome. Želeli smo da stvorimo „Školu budućnosti, sa tradicijom“ . Da biti učenik u varošici Bečej, i to još u Donjem gradu, bude isto kao i u nekom velikom gradu, tamo negde u svetu, ali da se ne zaboravi, ko si i odakle si. Mislim, da to nije nemoguće.

Šta je bio vaš lični motiv od samog početka od kada ste pre-uzeli funkciju direktora škole?

Petefi je moja škola, mesto gde sam ja bila đak prvak. Emotivno sam preživljavala gašenje jedne bajke, moje bajke. Posmatrajući tada sa strane, imala sam neke ideje, jer mnogo se bolje vidi problem, kada nisi u njemu. Poznavala sam kolege i znala sam da su kompetentni, da se izbore sa nedaćama i da skrenu s puta, koji ne vodi ka prosperitetu. Iskreno nisam imala afiniteta da budem direktor, volela sam učionicu, direktan kontakt sa decom ali na nagovor prijatelja i porodice, rešila sam da probam.

Kako, po vašem mišljenju mislite da treba da izgleda obrazovanje koje je u skladu sa vremenom, okolnostima, šta bi trebalo da bude u fokusu savremenog obrazovanja u osnovnim školama?

Biti uvek u korak s vremenom. Možda zvuči kao fraza, možda nekima i deluje kao nemoguća misija, ali jedini pravi fokus je savremeno, funkcionalno obrazovanje, koji u svakom momentu ima nove ciljeve za stići i postići. Svet se menja brzinom koju je teško pratiti, ali ako želimo da naša deca budu spremna za život, moramo biti uvek korak ispred njih. Savremeno obrazovanje je ono obrazovanje koje je nastavu i nastavna sredstva prilagodilo budućem vremenu u kojem će učenici živeti i raditi. Najveća promena u savremenom obrazovanju dogodila se kada je u fokus nastave stavljen  učenik, a ne profesor. Savremeno obrazovanje ne pod-razumeva samo modernu tehnologiju u nastavi, koja jeste važan faktor, već i drugačiji pristup učenju. Umesto da slušaju unapred spremljeno predavanje profesora, učenici treba da budu aktivni učesnici časa. U izokrenutoj učionici dete razmišlja. Na takav rad pripremamo i nastavnike, kroz razne edukacije. Nekada to ide lakše, nekada teže. Sta-rih navika se teško odričemo ali ne odustajem. Svi smo mi na početku više ili manje negodovali na sve ove inovacije u životu, na mobilne telefone ali je činjenica da sada niko više ne telefonira običnim, linijskim telefonom. Svi mi komuniciramo SMS-om, samo još Deda Mraz čeka pisma. Internet je bio bauk za starije ali je na kraju i moj otac sa 80 godina imao svoj fb profil. Tako i je i sa ovim našim High-Tech spravicama. Stav „Mi ćemo kao i do sada knjiga, sveska, prutić ako treba, pa da vidiš“ više ne može da prođe. Svakako za par  godina (i 5 je puno za razvoj) niko bez tih spravica više neće moći da radi.

Prema onom klasičnom modelu obrazovanja još iz antičkih vremena osnovna škola (tih 8 godina) je osnova za bilo kakav akademski ili životni uspeh nakon toga. Da li taj model 4 + 4, četiri godine učenja i skupljanja informacija i 4 godine povezivanja, kontekstualizacije naučenog može i danas da bude aktuelan ili se sve promenilo?

Odavno se već to promenilo, po meni. Leksikalno znanje gubi smisao pojavom interneta. Činjenice su na „klik“, zato veću vrednost imaju veštine, npr. znati „gde kliknuti“. Osposobiti decu, da istražuju, da nađu svoj put u svemu u životu, pa tako i u školi, da budu kreativni, kako u umetnosti tako i u rešavanju matematičkih zavrzlama. Pedagozi su sada putokazi, treba da ukazuju na pravi put, pokažu metode učenja a klinci će sami stići tamo gde mi ili oni želimo. Važno je reći, da bude jasno, ne mislim da bilo koja tehnika može da zameni lično iskustvo. Da doživljaj pripreme npr. bundevare ,od bundeve koju su sami sadili, zalivali i ubrali učenici u našoj bašti u školi, pa mesili, merili po receptu i sa slašću pojeli, i podelili sa drugarima ne može ni jedna web stranica da zameni. Kao ni drugarstvo, empatiju, koju sa velikom pažnjom negujemo. Paziti na ljudske vrednosti ali gledati napred.

Očigledno je da se u vašoj školi sad već ozbiljno radi na tome da usvojena znanja budu što bolje primenjena, da li je to metod za uspeh? Na koji način će vaši učenici nakon ovog perioda biti bolje pripremljeni za nastavak školovanja, nakon svih vaših programa koje sprovodite u školi?

Idealno bi bilo da ceo put školovanja, primeni svakodnevnu reformu. Znam, kao da tražim nemoguće ali dokazano je u zemljama gde funkcioniše, da je moguće. Nijedan posao nije uzaludan. Naši učenici već u prvom, drugom razredu, deca od 7-8 godina uče da programiraju, na najosnovnijem nivou, igrajući, a kasnije sve ozbiljnije. Koristeći edukativne robote, učenici stiču mnoge veštine i kompetencije, kao što su prepoznavanje pravila, kreiranje pravila, praćenje pravila, koordinacija grupnog rada, saradnja u različitim ulogama, algoritmizacija, programiranje. Te veštine im niko neće uzeti, a bez tih veština ni jedno radno mesto ne postoji. Dajemo im krila, pokušavamo da ih osnažimo, da stečeno znanje i kasnije koriste.

Tehnološka opremljenost škole je važna i sada zahvaljujući donacijama, uspešnim aplikacijama na razne konkurse imate veoma dobro opremljene učionice, savremena učila. Deci je danas tehnologija bliska ali koliko su zaista deca danas kompjuterski pismena … koliko mislite da je važno da oni osim telefona budu naučeni da sve te naprave imaju mnogo više mogućnosti, da su upotrebljive za mnogo drugih stvari?

IT pismenost je ponuđena svakom učeniku. Kao što neće svako postati slikar iako je imao časove likovnog, ili vrhunski sportista iako vežba na časovima, tako i ovo znanje treba da nađe put do svog korisnika. Na osnovnom nivou svi barataju IT metodama, dostupna su im savremena učila, svakim danom sve više. Svaka alatka im je ključ, da otvore vrata znanja. Svet funkcioniše na brzim, kratkim informacijama, sve je kao reklama. I informacije na času, tako treba plasirati, upijaće ih kao sunđer. Njima je to, takvo okruženje na koji su navikli, naši najmlađi učenici, nisu ni svesni olakšica jer drugačije ni ne znaju. Mnogi su veštiji i od svojih roditelja. Benefite će jednom shvatiti, važno je da mi, pedagozi budemo svesni, kojim putem ih treba voditi. Telefone ne treba braniti, nego ih treba naučiti da pametno koriste. Ako  nastavnik ne ume da zainteresuje decu, čas postaje dosadan, i šta radimo kada nam je dosadno? Nešto drugo, što nam nije dosadno. Tako i deca.

Gde vidite u budućnosti decu koja danas trče u hodnicima vaše škole, pohađaju nastavu, učestvuju u na sekcijama … za 5 ili 10 godina?

Nadam se na putu koji smo im pokazali. Već neki učenici koji su tek pre godinu-dve izašli iz naše škole, neguju neka svoja interesovanja na koje smo im mi ukazali. Snimaju filmiće, montiraju reklame, fotografišu, pišu projekte… a šta će biti za 5 ili 10 godina… jedva čekam da vidim.

Kako vidite sebe i vaš kolektiv, vašu školu za deset godina?

Ja bih želela za 10 godina da budem negde na obali mora, ušuškana u ležaljci, kao penzionerka da uživam, čitajući na internetu o uspesima naših učenika. Da tamo negde, kao primer dobre prakse pričaju o počecima High -Tech učionica, i svi se čude kako su pre, u toj 2022 godini mogli uopšte da uče bez 3D štampača, pametnih panela, mikrobita.

Koliko je osećaj postignuća u prethodnih nekoliko godina, od vremena kada je škola bila skoro pred zatvaranjem, uticao na kolektiv, na volju da rade, da inoviraju u nastavu i vannastavne aktivnosti?

Motivacija je zarazna, pokazalo se, više nego Covid. Ništa bez timskog rada. Ništa bez moje-tvoje-njegove ideje. Kod nas se radi 101 % i svačije 1 % je ogromna snaga. Kod nas su svi uključeni u obogaćeni jednosmenski rad. Neposredno rade sa decom minimalno 24 časova. Sekcije su ponovo u modi, roditeljima svakodnevne obaveze olakšavamo tako, da ne plaćaju privatnim ustanovama. Od baleta, preko engleskog, nemačkog, srpskog, mađarskog jezika, novinarstva, sporta, plivanja, matematike, nauke … do preduzetništva. Aktivnosti su do 3-4 posle podne, formirane po izboru dece i roditelja. Rezultati su više nego zadovoljavajući. Takmičenja su tu da bi se merilo znanje i van ustanove. Puno nagrada, pohvala sa svih strana.

Šta su sledeći koraci …

Svet se osvaja malim koracima. Uvek gledamo samo sledeći korak. Pravac je dobar, ne skrećemo sa staze ali širimo granice. Granice Donjeg grada, Bečeja, sveta, jer svako dete je samostalna Galaksija.