Галфи Атила – Умеће путовања

Разговор са Галфи Атилом, наставником хемије у Гимназији Бечеј и страственим путником. Разговор водио Иван Ковач

У времену масовног туризма, пакет аранжмана, баналног утркивања у прикупљању доживљаја и њиховог презентовања на друштвеним мрежама, право је освежење, па и драгоценост, разменити мишљења са неким чија је филозофија путовања другачија. Управо о умећу путовања, а тиме неизбежно и о умећу живљења, разговарали смо са Галфи Атилом, четрдесет седмогодишњим наставником хемије у бечејској гимназији и искусним путником. Овај младолики, весео и промишљен човек до сада је обишао око 40 земаља, а у многе се више пута враћао.

Мноштво је разлога зашто људи путују – бекство од досадне свакодневице, предах од обавеза, жеља за слободом, знатижеља, хедонизам само су неки од њих. Која је твоја мотивација за „пут под ноге“?

• Мотивације су вишеструке. Првенствено упознавање нових предела и култура, али и уживање у природи, мору, храни и добром друштву. И пословне обавезе се лакше подносе ако су испрекидане краћим или дужим излетима. Путовања ме чине и толерантнијим, имам осећај да све мање обраћам пажњу на негативне ситнице у свом окружењу.

У којој мери се припремаш за путовања? Колико оно што претходи путовању, као и оно што следи након повратка, чини смисао путовања?

• Потребне су детаљне припреме – купити авио карте, резервисати смештај, простудирати искуства других путника и испланирати обиласке. Волим кад се темељно припремимо за пут да би тамо што је више могуће избегли непријатна изненађења, али неке ствари треба препустити тренутку. Верујем да су путници много интензивније доживљавали чари појединих места пре неколико деценија, када није било на располагању толико снимака, слика и путничких блогова као данас. Смисао путовања је по мени фузија доживљаја, хедонизма, опуштања тела и душе, али и неприметно учење и ширење видика. Пуно сам читао, на пример, о израелско-палестинским сукобима или о Исусовом страдању, али су ми се коцкице поклопиле тек када сам доживео атмосферу Јерусалима и посетио палестинске енклаве и чуо приче тамошњих становника.

Пишеш блог „Путујући хемичар“, необично занимљиву и несвакидашњу спојницу две своје највеће преокупације. Да ли је „хемијски део“ путешествија нешто што је увек ту, али ми лаици то не препознајемо, или је заправо тешко повезати те две области?

• Нажалост, не стижем да опишем све своје авантуре на блогу, али хемију видим свуда. Моји сапутници често преврћу очима када одушевљено приметим мирис неких једињења у лековитим водама Грузије, боју минерала у стенама Петре или ме у Паризу више обрадује лабораторија Марије Кири него Ајфелов торањ. Као што посету нових локација некако спонтано повезујемо са историјским чињеницама, повремено са књижевним делима или пак музиком или географијом, тако се мени скоро увек појаве неке хемијске асоцијације. Радује ме да искуства са путовања често могу да имплементирам у наставу хемије. У Гимназији Бечеј већ годинама успешно функционише Еразмус тим који се бави међународним пројектима и ученичким разменама. Недавно смо привели крају двогодишњи пројекат на тему воде, у оквиру којег сам поред стручног знања имао прилике да искористим и искуства везана за организацију путовања.

Наизглед парадоксално, путовања нас неретко окрећу нама самима, па кроз шуму којекаквих спољних сензација, туристичких атракција, пробије се увид самоспознаје, измештени из свакодневне колотечине кренемо размишљати о себи, свом месту у свету итд. Да ли се то само почетницима дешава или и искусним путницима попут тебе?

• Путовања сигурно пружају прилику за самоспознају. У новој средини, у често неочекиваним ситуацијама неминовно постајемо свесни колико смо сналажљиви, нервозни или толерантни. Путници почетници често упадају у замку да желе да обиђу све што пружа одређена локација макар јурцали од јутра до мрака. Временом схватимо да не морамо да посетимо баш сваку знаменинитост. Посматрање мештана, пиће на клупи у граду или поред мора и уживање у тренутку представљају факторе који такође чине једно путовање вредним и незаборавним. Ако се не помериш из свог окружења мања је вероватноћа да ћеш превише мислити о томе како ли је живети у другачијој средини. Али када се нађеш у неком милионском граду, усред пустиње или у малом месту поред мора, онда се неминовно постави питање да ли ја живим свој живот код куће онако како треба, или би било боље све променити. Колико год путовања дају одговоре на многа питања, истовремено отварају још више њих.

Свакако да путовања силно обогаћују човека. Осим што нуде доживљаје, код појединца подстичу онај фромовски животни концепт „бити“, наспрам „имати“, развијају толеранцију коју си споменуо, као и космополитизам. Монтењ је још у 16. веку препоручивао путовања као лек против предрасуде да је наш начин живота најбољи, чак једино исправан. Да ли си код себе и других препознао такве промене? Да ли путовање заиста доноси духовни раст?

• Верујем да је поента пронаћи праву размеру између имати и бити. Они који радије троше свој новац на материјалне ствари и којима се путовања своде на летовања, тешко могу разумети радост и узбуђење које носе лов на акцијске авио карте или проналазак доброг али јефтиног смештаја. Није на одмет обезбедити неку стабилну егзистенцију да би могли себи приуштити релативно честа путовања, али сматрам да су на овај начин стечени доживљаји много вреднији и интензивнији од оних које нам пружа куповина често непотребних материјалних ствари. Упознавањем других култура и обичаја постајемо толерантнији и на дешавања у својој најужој околини, а то нас приближава и постизању неког унутрашњег мира.

Гледао сам јапанске туристе како у Београду заинтересовано фотографишу голубове. Чини ми се да је велико животно умеће бити одушевљен и домаћим голубовима, да тако кажем, зачудити се и оним што нам је пред носем, уживати у свакодневици, видети је очима знатижељног туристе, као да је први пут. Шта мислиш, да ли путнички дух доприноси таквој подешености или, управо супротно, тражи увек егзотику спрам свакидашњег живљења?

• Путника као и људи има свакојаких. Вероватно неки трагају за егзотиком, за другачијим од свог окружења. Неоспорно је узбудљиво видети свет на који се нисмо навикли, обићи медине арапских градова, купати се у Мртвом мору или дивити се архитектонским чудима Дубаија. Са друге стране најлепше успомене ме везују за хајкинг туре по прелепој природи Мадеире, Малте и Крита, али и Ђердапске клисуре или долине реке Увца са којих највише памтим весело друштво мојих сапутника. Имам ту срећу да своја путовања делим са људима који су ми пријатељи већ двадесет и више година. Велико животно умеће је научити уживати у тренутку и одушевити се и једноставним стварима, али је то наравно лакше рећи него урадити. Путовања у добром друштву нас свакако уче и томе.

Да ли си озбиљно размишљао да се преселиш негде након неког путовања, чак о „животу на путу“, или је поента ипак у „свуда пођи, али кући дођи“?

• За сада ми одговара тренутни темпо живота, комбинација пословних обавеза и учесталих краћих или дужих путовања. Живети на путу захтева много одрицања, али и специфичну личност и одличну организацију, тако да о томе и не размишљам. Свиђа ми се начин живота данашњих младих дигиталних номада чији посао није везан за канцеларију, па могу направити идеалан спој између путовања и обављања радних задатака. Своју будућност бих за неколико година могао да замислим у неким приморским деловима Андалузије или Португалије.

Иван Ковач