Раде Маричић – Трудом ка успеху

Разговор водила Јулијана Палинкаш

Његова љубав према глуми родила још док је био ђак бечејске Гимназије. Данас га можемо видети као Дејан Милић у серији „Од јутра до сутра“ на Првој телевизији, а то није његова једина његова улога. Видели смо га у првој сезони „Игре судбине“ као Бошко Каначки на истој телевизији и на РТС као Срђана у серији „Јунаци нашег доба“.

Раде Маричић је за лист Бечејски дани открио његов пут ка успеху који је почео у Драмском студију младих  Градског позоришта у Бечеју.

  • Глумом сам почео да се бавим у другој години Гимназије. Не знам како се та љубав родила, да ли се родила негде успут или је то био од почетка мој пут који је само чекао да ме пронађе. Када сам први пут стао на сцену осетио сам да је нешто кликну-ло, као када се упознаш са неким и тај неко ти се одмах свиди и помислиш да га познајеш много дуже, са тим бих упоредио тај осећај. Верујем да сам је одабрао да бих сазнао ко сам ја заправо и да бих био слободан у својој јединствености.

Током трајања средње школе, Маричић је глумио у многобројним позоришним представама: Све што се хтели да знате о сексу, а нисте смели да питате, Леонс и Лена где је добио прву главну улогу, и друге, па смо га питали да ли је у неком тренутку помислио да одустане од глуме, а он нам је открио шта га је мотивисало да не одустане.

  • Искрено, много пута сам помишљао на то да одустанем, мислим да су те врсте преиспитавања нормалне и да се дешавају чешће него што смо их свесни, али мотивација долази из уверења да кад некој визији предајеш сву своју душу, не можеш да не успеш.

Након средње школе су уследиле студије на Академији уметности, а током студија је такође глумио у многобројним представама, од којих је улога у познатом мјузиклу „Коса“, па смо га замолили да нам издвоји своју омиљену.

  • Велики је број сјајних представа које сам погледао током те четири године, не бих могао да изаберем омиљену. Што се тиче мојих омиљених процеса на Академији, то би био комад Ерика Емануела Шмита – „Мали брачни злочиниˮ.

Пошто Раде глуми и у позоришту и на телевији питали смо га каква је разлика између те две изведбе, на шта је он овако одговорио:

  • Наравно, разлика је огромна. Са моћи коју има позориште ниједан други вид глуме не може да се пореди, мада су ми снимања подједнако драга као и позоришни процеси. Једино правило које се мора поштовати у сваком процесу, небитно да ли причамо о позоришту или о телевизији и филму, је да то све буде твоје и да буде искрено. То је једини начин на који се публика може повезати са ликом, када у његовој судбини људи препознају и своје борбе.

Пошто свако дете машта и прати своје узоре интересовало нас је да ли је Раде маштао о томе да глуми са неким познатим  глумцем, али он истиче да се све одвило реклативно брзо.

  • Нисам никад маштао о томе са којим бих глумцем волео да радим јер тек када сам уписао Академију сам рекао себи ˮАха добро, ово је мој пут„ Од мог почетка бављења глумом до уписа Академије је прошло само две године и три представе које сам радио у том периоду тако да је релативно касно дошао тај тренутак где сам ја престао да тражим себе, и врло брзо су у мој живот дошле озбиљније, одраслије ствари о којима треба мислити.

Интригирало нас је колико је свака улога утицала на његов живот, и колико су га улоге промениле, а он нам је рекао следеће:

  • Све је то баш замршено када се гледа са стране. Наравно да трансформација мора да се деси, с друге стране не можеш да бежиш од самог себе, нити то треба радити. Моја искуства су само моја и она као таква су непресушан извор инспирације и креативности. Верујем да, на неком подсвесном нивоу, свака улога коју градим ме мења, јер свака улога ми је дошла тачно када ми је било  потребно да нешто ново научим.

Пошто је поменуо трансформације, запитали смо Радета колико има времена за себе од посла.

  • Имам времена за себе, увек. Време је нешто што јако ценим, небитно да ли је за рад или опуштање, волим да је само моје и да ми га нико не ремети.

Млади глумац је истакао да се друштвене мреже косе са чувањем времена и здравља, па зато на интернету не дели много свог приватног живота.

  • Када гледам људе који сате проводе на интернету, они ми делују као да су на седативима, то је и намена те баражне ватре информација са којима се упознајемо изнова и изнова када откључамо телефон. То и можете видети у људима данас, колико им је тешко да се боре са својим демонима јер у сваком тренутку имају савршен бег од свих проблема и то је погубно, како за појединца, самим тим и за друштво.

Искористили смо прилику да му поставимо питање да ли се због професије нечег одрекао, па се дотакао циљева.

  • Не мислим да нечега човек треба да се одриче. Ако имам одређени циљ и имам јасан пут ка остварењу тог циља, оно што треба да буде ту – биће, оно небитно ће отпасти. Ја то не бих назвао жртвом, већ сазревањем и мењањем приоритета у животу.

За крај, поручио је поруку читаоцима Бечејских дана лепу поруку дана.

  • Свима бих поручио оно што сам и самом себи безброј пута рекао – Ради као да је немогуће да не успеш.