Galfi Atila – Umeće putovanja

Razgovor sa Galfi Atilom, nastavnikom hemije u Gimnaziji Bečej i strastvenim putnikom. Razgovor vodio Ivan Kovač

U vremenu masovnog turizma, paket aranžmana, banalnog utrkivanja u prikupljanju doživljaja i njihovog prezentovanja na društvenim mrežama, pravo je osveženje, pa i dragocenost, razmeniti mišljenja sa nekim čija je filozofija putovanja drugačija. Upravo o umeću putovanja, a time neizbežno i o umeću življenja, razgovarali smo sa Galfi Atilom, četrdeset sedmogodišnjim nastavnikom hemije u bečejskoj gimnaziji i iskusnim putnikom. Ovaj mladoliki, veseo i promišljen čovek do sada je obišao oko 40 zemalja, a u mnoge se više puta vraćao.

Mnoštvo je razloga zašto ljudi putuju – bekstvo od dosadne svakodnevice, predah od obaveza, želja za slobodom, znatiželja, hedonizam samo su neki od njih. Koja je tvoja motivacija za „put pod noge“?

• Motivacije su višestruke. Prvenstveno upoznavanje novih predela i kultura, ali i uživanje u prirodi, moru, hrani i dobrom društvu. I poslovne obaveze se lakše podnose ako su isprekidane kraćim ili dužim izletima. Putovanja me čine i tolerantnijim, imam osećaj da sve manje obraćam pažnju na negativne sitnice u svom okruženju.

U kojoj meri se pripremaš za putovanja? Koliko ono što prethodi putovanju, kao i ono što sledi nakon povratka, čini smisao putovanja?

• Potrebne su detaljne pripreme – kupiti avio karte, rezervisati smeštaj, prostudirati iskustva drugih putnika i isplanirati obilaske. Volim kad se temeljno pripremimo za put da bi tamo što je više moguće izbegli neprijatna iznenađenja, ali neke stvari treba prepustiti trenutku. Verujem da su putnici mnogo intenzivnije doživljavali čari pojedinih mesta pre nekoliko decenija, kada nije bilo na raspolaganju toliko snimaka, slika i putničkih blogova kao danas. Smisao putovanja je po meni fuzija doživljaja, hedonizma, opuštanja tela i duše, ali i neprimetno učenje i širenje vidika. Puno sam čitao, na primer, o izraelsko-palestinskim sukobima ili o Isusovom stradanju, ali su mi se kockice poklopile tek kada sam doživeo atmosferu Jerusalima i posetio palestinske enklave i čuo priče tamošnjih stanovnika.

Pišeš blog „Putujući hemičar“, neobično zanimljivu i nesvakidašnju spojnicu dve svoje najveće preokupacije. Da li je „hemijski deo“ putešestvija nešto što je uvek tu, ali mi laici to ne prepoznajemo, ili je zapravo teško povezati te dve oblasti?

• Nažalost, ne stižem da opišem sve svoje avanture na blogu, ali hemiju vidim svuda. Moji saputnici često prevrću očima kada oduševljeno primetim miris nekih jedinjenja u lekovitim vodama Gruzije, boju minerala u stenama Petre ili me u Parizu više obraduje laboratorija Marije Kiri nego Ajfelov toranj. Kao što posetu novih lokacija nekako spontano povezujemo sa istorijskim činjenicama, povremeno sa književnim delima ili pak muzikom ili geografijom, tako se meni skoro uvek pojave neke hemijske asocijacije. Raduje me da iskustva sa putovanja često mogu da implementiram u nastavu hemije. U Gimnaziji Bečej već godinama uspešno funkcioniše Erazmus tim koji se bavi međunarodnim projektima i učeničkim razmenama. Nedavno smo priveli kraju dvogodišnji projekat na temu vode, u okviru kojeg sam pored stručnog znanja imao prilike da iskoristim i iskustva vezana za organizaciju putovanja.

Naizgled paradoksalno, putovanja nas neretko okreću nama samima, pa kroz šumu kojekakvih spoljnih senzacija, turističkih atrakcija, probije se uvid samospoznaje, izmešteni iz svakodnevne kolotečine krenemo razmišljati o sebi, svom mestu u svetu itd. Da li se to samo početnicima dešava ili i iskusnim putnicima poput tebe?

• Putovanja sigurno pružaju priliku za samospoznaju. U novoj sredini, u često neočekivanim situacijama neminovno postajemo svesni koliko smo snalažljivi, nervozni ili tolerantni. Putnici početnici često upadaju u zamku da žele da obiđu sve što pruža određena lokacija makar jurcali od jutra do mraka. Vremenom shvatimo da ne moramo da posetimo baš svaku znameninitost. Posmatranje meštana, piće na klupi u gradu ili pored mora i uživanje u trenutku predstavljaju faktore koji takođe čine jedno putovanje vrednim i nezaboravnim. Ako se ne pomeriš iz svog okruženja manja je verovatnoća da ćeš previše misliti o tome kako li je živeti u drugačijoj sredini. Ali kada se nađeš u nekom milionskom gradu, usred pustinje ili u malom mestu pored mora, onda se neminovno postavi pitanje da li ja živim svoj život kod kuće onako kako treba, ili bi bilo bolje sve promeniti. Koliko god putovanja daju odgovore na mnoga pitanja, istovremeno otvaraju još više njih.

Svakako da putovanja silno obogaćuju čoveka. Osim što nude doživljaje, kod pojedinca podstiču onaj fromovski životni koncept „biti“, naspram „imati“, razvijaju toleranciju koju si spomenuo, kao i kosmopolitizam. Montenj je još u 16. veku preporučivao putovanja kao lek protiv predrasude da je naš način života najbolji, čak jedino ispravan. Da li si kod sebe i drugih prepoznao takve promene? Da li putovanje zaista donosi duhovni rast?

• Verujem da je poenta pronaći pravu razmeru između imati i biti. Oni koji radije troše svoj novac na materijalne stvari i kojima se putovanja svode na letovanja, teško mogu razumeti radost i uzbuđenje koje nose lov na akcijske avio karte ili pronalazak dobrog ali jeftinog smeštaja. Nije na odmet obezbediti neku stabilnu egzistenciju da bi mogli sebi priuštiti relativno česta putovanja, ali smatram da su na ovaj način stečeni doživljaji mnogo vredniji i intenzivniji od onih koje nam pruža kupovina često nepotrebnih materijalnih stvari. Upoznavanjem drugih kultura i običaja postajemo tolerantniji i na dešavanja u svojoj najužoj okolini, a to nas približava i postizanju nekog unutrašnjeg mira.

Gledao sam japanske turiste kako u Beogradu zainteresovano fotografišu golubove. Čini mi se da je veliko životno umeće biti oduševljen i domaćim golubovima, da tako kažem, začuditi se i onim što nam je pred nosem, uživati u svakodnevici, videti je očima znatiželjnog turiste, kao da je prvi put. Šta misliš, da li putnički duh doprinosi takvoj podešenosti ili, upravo suprotno, traži uvek egzotiku spram svakidašnjeg življenja?

• Putnika kao i ljudi ima svakojakih. Verovatno neki tragaju za egzotikom, za drugačijim od svog okruženja. Neosporno je uzbudljivo videti svet na koji se nismo navikli, obići medine arapskih gradova, kupati se u Mrtvom moru ili diviti se arhitektonskim čudima Dubaija. Sa druge strane najlepše uspomene me vezuju za hajking ture po prelepoj prirodi Madeire, Malte i Krita, ali i Đerdapske klisure ili doline reke Uvca sa kojih najviše pamtim veselo društvo mojih saputnika. Imam tu sreću da svoja putovanja delim sa ljudima koji su mi prijatelji već dvadeset i više godina. Veliko životno umeće je naučiti uživati u trenutku i oduševiti se i jednostavnim stvarima, ali je to naravno lakše reći nego uraditi. Putovanja u dobrom društvu nas svakako uče i tome.

Da li si ozbiljno razmišljao da se preseliš negde nakon nekog putovanja, čak o „životu na putu“, ili je poenta ipak u „svuda pođi, ali kući dođi“?

• Za sada mi odgovara trenutni tempo života, kombinacija poslovnih obaveza i učestalih kraćih ili dužih putovanja. Živeti na putu zahteva mnogo odricanja, ali i specifičnu ličnost i odličnu organizaciju, tako da o tome i ne razmišljam. Sviđa mi se način života današnjih mladih digitalnih nomada čiji posao nije vezan za kancelariju, pa mogu napraviti idealan spoj između putovanja i obavljanja radnih zadataka. Svoju budućnost bih za nekoliko godina mogao da zamislim u nekim primorskim delovima Andaluzije ili Portugalije.

Ivan Kovač