Gradsko pozorište Bečej: Izložba Osmana Ahmeda

U Galeriji „Krug“ Gradskog pozorišta Bečej je trenutno postavljena izložba Osmana Ahmeda slikara, muzičara koji je rođen u Zrenjaninu. Ahmed svoje korene vuče iz Afrike sa očeve strane ali je odrastao ovde u Vojvodini. Od malih nogu bavio se nekim oblikom umetnosti, izražavao se kroz slikarstvo, glumu, muziku vajarstvo. Decenijama sad već radi televizijske programe za decu ali istovremeno se bavi i muzikom, slika.

Ova izložba koja je postavljena u galeriji „Krug“ je izložba koja kombinuje slikarstvo i vajarstvo, postavljena je pod nazivom „Mali unutrašnji osvrt“ i deo je njegovog novijeg opusa koji istražuje osećanje mešanja dva kontinenta u njemu samom

„Sve ono što sada radim i što sam skoro pokrenuo, pokrenulo se u stvari samo od sebe. Nazvaćemo to nekim „Cirkusom“. Ovo je druga po redu moja samostalna izložba. Nazvao sam je „Mali unutrašnji osvrt“ jer to ona zaista jeste, mali unutrašnji osvrt mene unutar sebe. Mislim da je taj osvrt inte-resantan i za druge bar zbog činjenice da se u meni mešaju te dve krvi, jedna koju karakteriše to gde sam rođen, gde sam odrastao, srpska, vojvođanska i druga ona afrička, sudanska. U poslednjih deceniju ili dve ja sam osetio to mešanje, te dve krvi, postao sam svestan toga. Ja tamo, u Sudanu, fizički nikada nisam bio ali je on ipak moja intuitivna, unutrašnja emocija. Na mojim slikama, sa sve tim navedenim motivima afričkim, ovdašnjim, sa mojim temama, može da se vidi i uticaj mojih uzora, Pikasa, Dalija, Van Goga, Baskijata ali i dosta toga drugog što je deo popularne kulture, to su sve neki moji uzori. Kao što možete da vidite na mojim slikama, ja jako volim čiste, žive boje, boju direktno nanosim na platno, odatle i taj neki haos na slikama. Dešava se u radu da se na tim slikama i nešto pocepa, zalepi ali to sve nema neke naročite veze sa mnom, sa nekim jasnim konceptom, jer nije uvek sigurno da ću ja i sam to što na kraju ispadne uspeti da „ispratim“. – rekao je na početku razgovora Osman.

O tome kako koncepcijski priprema ceo nastup uz slike, tj. izložbu plus muziku Osman je nastavio:

„Kada je u pitanju sve ovo što mi sada radimo je kombinacija izložbe plus muzike, to je realno jedan „Cirkus“ sad i putujući, sve je to međusobno nekako povezano, nekim osećajem, detaljima koji sve to spajaju. Nisam ja nešto razmišljao o tome da to bude sad neki strog koncept, više sam razmišljao o tome da ukomponujem radove i muziku u prostoru u kojem egzistiraju zajedno ili i jedno i drugo paralelno. Ja svakako nisam unapred razmišljao da donesem nekih određenih 10 radova koje ću da postavim u jednu sobu,  vrlo često se dešava da ti radovi ne pristaju toj sobi, tom prostoru. Rešenje je da ja dođem, donesem i više radove nego što mogu da stanu, da prilagodim tošto izlažem tom jedinstvenom prostoru. Ovde sam eto uspeo da postavim skoro sve što sam doneo, sve se fenomenalno uklopilo. Ja sam donekle već imao sliku u glavi ovog prostora jer sam prošao ovuda pre par meseci pa sam već imao u glavi neku postavku, tako sam doneo iz Bačke Topole nekih 20-tak radova i još 10-tak iz Beograda. Sve ukupno oko 30-tak je danas ovde i izloženo. Izgleda da sam imao dobro fotografsko pamćenje o prostoru, konkretno o ovom prostoru. Sve se tačno smestilo kako sam zamislio i gde treba.“ – rekao je o izložbi u galeriji „Krug“ Osman Ahmed.

Osman Ahmed je uz postavku izložbe osmislio i nastup svog benda „Multietnička atrakcija“. Nakon otvaranja izložbe bend je nastupio u Pozorišnom klubu.

„Kada je u pitanju moja muzika i bend Multietnička atrakcija on radi već 15 godina, Andrija Babović svira bas i peva ja sam za bubnjevima i glavni glas i to je to. To što mi sviramo je neki „emotivni rokenrol“, a emotivni je pre svega jer je u pitanju saradnja sa publikom, neki direktan kontakt gde i publika učestvuje. Veoma važno je da se naša muzika doživi uživo, ako to nekog zanima, jer je u pitanju donekle agresivan dinamičan pristup muzici. Ne sviramo mi samo pesmu po pesmu, mu tokom nastupa „razmatramo teme“ i te teme su sa svakim nastupom promenljive, one mogu da se u toku koncerta dorade, okrenu u toku samog nastupa. Generalno to je jedan šou program koji se dešava samo te večeri i da sutra sviramo opet na istom mestu sve bi bilo drugačije. Jedno je sigurno ne želim da sviramo dosadno, kao što ne želim ni da mi izložba bude ista jer je i to dosadno.“ – dodao je Osman.

O načinu kako nastaju njegove slike Osman je nastavio: „Ja na taj način i slikam, u mojoj radionici, garaži gde se nalaze svi moji radovi do sada, svi ti radovi stalno oko mene menjaju mesto, zato što kad su statični oni su meni dosadni, ako su meni dosadni onda sam i ja njima dosadan. Ako im ne menjam mesto i sama inspiracija za stvaranje me ne radi. Sve oko mene, taj moj prostor mora da bude dinamičan, mora da bude s vremena na vreme promenjen. Ja sam taj koji mora da ih pomeri, prenese, to je odnos koji ja imam sa tim mojim radovima, odnos „dinamične ljubavi“. Moji radovi su nekad naizgled slični ali im je emocija drugačija, jer sve zavisi i od ugla gledanja i od toga se slika nalazi u tvom, mom okruženju, gde je postavljena.“

O tome kako radi sa klincima, šta ih uči, počevši od svojih sinova kod kuće Osman je rekao „Ja sa klincima radim već 25 godina i radiću to do kraja života. Ja mog klinca učim, jer je i sam počeo da „slika“ da bude otvoren, deca su prirodno otvorene, nemaju neke kočnice ali istovremeno ne znaju ni šta rade, oni samo uživaju, a ja učim decu da kroz boju mogu da uživaju. Imam radove mog malog od najranijeg uzrasta, kad je imao samo godinu dana, snimao sam i kako radi video kamerom. Nigde, nijednom nisam intervenisao na tome šta radi, imao sam neku možda sugestiju ali sam ga pustio da sam radi, nikada nisam povukao nijednu liniju, nijednu tačku na njegovom radu. Činjenica je da, za sada, on to jako voli, on ima u tome skroz otvoren put, nema prepreka, sprege. Da li će to njega držati ili neće videćemo, najverovatnije neće ali da li će i mene ovo držati ili neće je pitanje, vrlo lako može da se desi i da neće, no trudim se da istrajem i sav rad koji ja radim danas kada je u pitanju slikarstvo ja sam već nazvao „dead art“ jer je namenjen da jednog dana bude zaključan u nekom prostoru i da bude ostavljen za moga sina kao moj legat. Kad ja umrem tu se završava moj rad. Ja se samo nadam da ću pre toga da uradim mnogo slika, radova, skulptura i da ću napuniti time jedan hangar, jedan veliki kontejner. Ja sam zasad sluga tog mog rada jer još imam ideja, imam snage i siguran sam da će već za godinu dana biti barem još ovoliko radova. Dakle, kada umrem moji sinovi će dobiti ključeve tog hangara, to će biti moja zaostavština njima, moj legat. Mene više neće biti ali ovoga što radim će biti mnogo.“ – rekao je Osman Ahmed.