Градско позориште Бечеј: Премијера представе „Смрт и девојка“

У Градском Позоришту у Бечеју одржана је премијера и прво играње професионалне представе „Смрти и девојка“ у продукцији београдске куће „Ред, рад и дисциплина“ и у копродукцији са нашим позориштем. Представу је по чувеном комаду  „Смрт  девојка“ Ариела Дорфмана режирао Никола Љуца а у представи играју Тамара Крцуновић, Милош Тимотијевић и Милан Марић. И премијера и прво извођење представе глумци су одиграли пред препуном салом Градског позоришта.

Представа „Смрт и девојка“ је жанровски психолошки трилер али је истовремено и политички ангажована драма. У самој сржи текста, већ у старту, уписан јак осећај нелагоде и тензије и потреба сваког гледаоца да се на неки начин дистанцира од теме, што је од почетка била релативно ризична премиса за продукцију представе. Тај осећај нелагоде је потпомогнут додатно и нашим колективним политичким сећањима и траумама које су још увек веома присутне. Представа поставља питање истинске правде према људима (женама) који су доживели трауме у неким екстремним друштвеним околностима. Поставља и питање храбрости да се та правда уз личну жртву бескомпромисно спроведе. На сцени током представе јесу само три особе али је политички, социјални и историјски контекст (неке јужно-америчке земље, највероватније Чилеа 15 година након пада власти војне хунте) свеприсутан скоро као четврти лик у драми. Публика у Бечеју добила је извођењем ове представе прилику да на сцени види три одлична глумца који су савршено одрадили оно што је донекле и суштина овог трилера, а то је да гледалац буде „изманипулисан“ да константно има трансфер идентификације и везивања за сва три лика драме алтернативно како одмиче прича и нижу се сцене. Тај емотивни пренос идентификације који паралелно иде уз потрагу и ликова и гледалаца за неком коначном истином о томе шта се заиста десило и да ли ће правда бити задовољена је највећи квалитет ове представе. На крају публика добија оно што је вероватно и на самом почетку знала а то је да је „истина“, правда и задовољење жртве,  па на крају и катарза коју доноси освета, углавном недостижан идеал који тешко да је могуће задовољити у реалности. За то да се све ово постави на сцену на прави начин, са оваквим успехом свакако је, осим глумаца, био заслужан и цео ауторски тим, од редитеља, преко продуцентског тима до драматурга, сценографа и осталих који су радили на овој представи. Утисак након премијере и првог извођења је да је ово представа која ће свакако оставити трага у позоришној продукцији Србије и региона и да ће се играти још дуго времена као и да ће сигурно имати своју публику.

Неколико дана пред премијеру представе директор позоришта Здравко Петровић је сазвао и конференцију за новинаре где је представио део екипе, глумце Тамару Крцуновић и Милоша Тимотијевића као и редитеља представе Николу Љуцу. Они су том приликом причали о томе како и на који начин су изабрали текст који ће рaдити, шта их је навело да раде ову представу баш овде у Бечеју у копродукцији са нашим позориштем, који су планови за дистрибуцију ове представе даље након премијере …

Директор позоришта Здравко Петровић на самом почетку рекао је да ово није прва сарадња нашег позоришта са глумцима Тамаром Крцуновић и Милошем Тимотијевићем и подсетио да смо пре четири године имали исто тако бечејску премијеру представе „Сцене из брачног живота“ по тексту Ингмара Бергмана а у режији Ане Томовић. То је била прва сарадња, тада су на премијеру дошли и представници Шведске амбасаде из Београда, био је то велики догађај за наше позориште. Та представа се и даље игра скоро једном недељно широм Србије и региона и  до сада је одиграна скоро 100 пута.

На питање како је дошло до идеја да се на сцену постави баш овај текст. глумица Тамара Крцуновић је рекла да је то био њен избор јер је тражила неку улогу која би јој била довољно интересантна да ради на њој.

„Ја сам након представе „Сцене из брачног живота“ тражила неки комад који би ме занимао, неку улогу коју би желела да играм, неку тему која ме занима. Погледала сам филм Поланског „Смрт и девојка“ и после 15 минута сам помислила да ово нема шансе да није позоришни комад јер је тако написан. Још док сам гледала филм сам у глави поделила улоге. Није случајно што су се у томе нашли и Милош и Милан. Исто важи и за избор Николе као редитеља. Мене је занимало да се бавим неком женом која је доживела неку трауму, нарочито у времену у којем живимо данас јер мислим да су и неке политичке околности тог комада нама занимљиве и препознатљиве као и та траума коју је та жена доживела и коју она сада на неки начин покушава да исцели и да пронађе неку своју правду.“ – рекла је Тамара Крцуновић и наставила „… ако ме питате зашто Бечеј… Када сам дошла овде први пут на гостовање са Хотелом овај град и људи у позоришту оставили су код мене осећај да треба да радим овде, ја сам се овде добро осећала. Неке ствари су и у домену необјашњивог, неког осећаја и неке енергије коју осећаш. Што се тиче атмосфере у овој кући као и сарадње са директором позоришта Здравком Петровићем моје искуство је да је све што смо радили до сада заједно ишло  јако глатко без неких великих мука. Он се заиста труди да у ово позориште доведе представе које публику често упитају и у овом времену када се раде веома комерцијалне представе он покушава да направи селекцију која ће на нeки начин помирити данашњицу и нешто што је уметнички захтев. Ја сам се овде осећала дивно и добродошла од првог тренутка. Када сам размишљала о овом новом комаду нисам желела да укључујем много људи у ту продукцију, чак нисам желела ни да знам где ће се играти у Београду па је на крају то било последње што смо урадили, да пронађемо простор где ћемо тамо играти. Истовремено знали смо да не желимо да играмо било где нити да радимо у неком окружењу које од нас тражи неке компромисе. Бечеј је био мој први телефонски позив и када смо се Здравко и ја договорили ја сам знала да ћемо то ту радити. Ево тек сада смо добили позив од стране Битефа, па ће наше прво извођење у Београду бити на БЕЛЕФ-у.“

Редитељ представе Никола Љуца је познати режисер са великим бројем филмова, представа и телевизијских програма и серија али пре свега је љубитељ трилера ко жанра. Ова представа је један од ретких примера овог жанра на позоришној сцени.

„Трилер је тежак жанр за позориште, јер такве теме могу јако лако да се оголе ако се остане на површном нивоу. Мислим да је овај текст веома редак пример да може да функционише и као врхунски психолошки трилер а да у исто време има још неколико слојева који се ту отварају. Код нас позориште, на жалост,  егзистира негде између два екстрема, потпуне авангарде и нечег што је потпуно комерцијално, заборавило се на оно што су јаки комади, што су јаки ликови у позоришту и нешто што је глумачка виртуозност која функционише у оном што је савремени позоришни израз који није баналан. Ово је нешто што ја волим да гледам, и нешто што је мислим да недостаје код нас а да је то истовремено нешто што јесте светски тренд, што раде неки познати светски позоришни редитељи који су и мени инспирација.“ – рекао је редитељ представе.

Глумац Милош Тимотијевић у овој представи игра „негативца“ и судећи по веома великом броју серија и филмова редитељи и продуценти га често тако виде и ангажују за тај тип улога.

„Мој лик у овој представи је тешко описати, доктор Миранда је један веома комплексан лик, као из грчке трагедије,  јер у њима нико није ни добар ни лош него у зависности од околности се нађе не једној или другој страни. Иако је он у суштини негативац ја морам да га на тај начин гледам, браним,  у целој овој причи. Зашто мене продуценти и редитељи најчешће виде у таквим ликовима ја стварно не могу то да објасним али просто ми је драго да ме виде у било каквој врсти ликова, посебно кад ме „виде“ у овако комплексним ликовима који мени као глумцу дају неки простор да се развијам даље и служе као изазов.“ – рекао је Тимотијевић.

Поред Градског позоришта и Општина Бечеј је подржала ову продукцију пре свега финансијски за реализацију представе. Градско позориште Бечеј је прва кућа која је иницијално стала иза овог пројекта. На крају директор Градског позоришта, Здравко Петровић, је додао да није било дилеме за то јер са оваквим ауторским тимом добра представа би могла да се уради у било ком месту у Србији али су они одабрали баш Бечеј и да је било потпуно логично да то ова кућа прихвати оберучке и да учествује продукцији. Он је такође рекао и да је ово прави пример културне децентрализације о којој се толико приче, да се уради представа и одржи прва премијера оваквог комада са оваквим ауторским тимом у Бечеју. То је и добар пример да и нека мала места у провинцији на неки начин могу да буду културне оазе.