Gradsko pozorište Bečej: Premijera predstave „Smrt i devojka“

U Gradskom Pozorištu u Bečeju održana je premijera i prvo igranje profesionalne predstave „Smrti i devojka“ u produkciji beogradske kuće „Red, rad i disciplina“ i u koprodukciji sa našim pozorištem. Predstavu je po čuvenom komadu  „Smrt  devojka“ Ariela Dorfmana režirao Nikola Ljuca a u predstavi igraju Tamara Krcunović, Miloš Timotijević i Milan Marić. I premijera i prvo izvođenje predstave glumci su odigrali pred prepunom salom Gradskog pozorišta.

Predstava „Smrt i devojka“ je žanrovski psihološki triler ali je istovremeno i politički angažovana drama. U samoj srži teksta, već u startu, upisan jak osećaj nelagode i tenzije i potreba svakog gledaoca da se na neki način distancira od teme, što je od početka bila relativno rizična premisa za produkciju predstave. Taj osećaj nelagode je potpomognut dodatno i našim kolektivnim političkim sećanjima i traumama koje su još uvek veoma prisutne. Predstava postavlja pitanje istinske pravde prema ljudima (ženama) koji su doživeli traume u nekim ekstremnim društvenim okolnostima. Postavlja i pitanje hrabrosti da se ta pravda uz ličnu žrtvu beskompromisno sprovede. Na sceni tokom predstave jesu samo tri osobe ali je politički, socijalni i istorijski kontekst (neke južno-američke zemlje, najverovatnije Čilea 15 godina nakon pada vlasti vojne hunte) sveprisutan skoro kao četvrti lik u drami. Publika u Bečeju dobila je izvođenjem ove predstave priliku da na sceni vidi tri odlična glumca koji su savršeno odradili ono što je donekle i suština ovog trilera, a to je da gledalac bude „izmanipulisan“ da konstantno ima transfer identifikacije i vezivanja za sva tri lika drame alternativno kako odmiče priča i nižu se scene. Taj emotivni prenos identifikacije koji paralelno ide uz potragu i likova i gledalaca za nekom konačnom istinom o tome šta se zaista desilo i da li će pravda biti zadovoljena je najveći kvalitet ove predstave. Na kraju publika dobija ono što je verovatno i na samom početku znala a to je da je „istina“, pravda i zadovoljenje žrtve,  pa na kraju i katarza koju donosi osveta, uglavnom nedostižan ideal koji teško da je moguće zadovoljiti u realnosti. Za to da se sve ovo postavi na scenu na pravi način, sa ovakvim uspehom svakako je, osim glumaca, bio zaslužan i ceo autorski tim, od reditelja, preko producentskog tima do dramaturga, scenografa i ostalih koji su radili na ovoj predstavi. Utisak nakon premijere i prvog izvođenja je da je ovo predstava koja će svakako ostaviti traga u pozorišnoj produkciji Srbije i regiona i da će se igrati još dugo vremena kao i da će sigurno imati svoju publiku.

Nekoliko dana pred premijeru predstave direktor pozorišta Zdravko Petrović je sazvao i konferenciju za novinare gde je predstavio deo ekipe, glumce Tamaru Krcunović i Miloša Timotijevića kao i reditelja predstave Nikolu Ljucu. Oni su tom prilikom pričali o tome kako i na koji način su izabrali tekst koji će raditi, šta ih je navelo da rade ovu predstavu baš ovde u Bečeju u koprodukciji sa našim pozorištem, koji su planovi za distribuciju ove predstave dalje nakon premijere …

Direktor pozorišta Zdravko Petrović na samom početku rekao je da ovo nije prva saradnja našeg pozorišta sa glumcima Tamarom Krcunović i Milošem Timotijevićem i podsetio da smo pre četiri godine imali isto tako bečejsku premijeru predstave „Scene iz bračnog života“ po tekstu Ingmara Bergmana a u režiji Ane Tomović. To je bila prva saradnja, tada su na premijeru došli i predstavnici Švedske ambasade iz Beograda, bio je to veliki događaj za naše pozorište. Ta predstava se i dalje igra skoro jednom nedeljno širom Srbije i regiona i  do sada je odigrana skoro 100 puta.

Na pitanje kako je došlo do ideja da se na scenu postavi baš ovaj tekst. glumica Tamara Krcunović je rekla da je to bio njen izbor jer je tražila neku ulogu koja bi joj bila dovoljno interesantna da radi na njoj.

„Ja sam nakon predstave „Scene iz bračnog života“ tražila neki komad koji bi me zanimao, neku ulogu koju bi želela da igram, neku temu koja me zanima. Pogledala sam film Polanskog „Smrt i devojka“ i posle 15 minuta sam pomislila da ovo nema šanse da nije pozorišni komad jer je tako napisan. Još dok sam gledala film sam u glavi podelila uloge. Nije slučajno što su se u tome našli i Miloš i Milan. Isto važi i za izbor Nikole kao reditelja. Mene je zanimalo da se bavim nekom ženom koja je doživela neku traumu, naročito u vremenu u kojem živimo danas jer mislim da su i neke političke okolnosti tog komada nama zanimljive i prepoznatljive kao i ta trauma koju je ta žena doživela i koju ona sada na neki način pokušava da isceli i da pronađe neku svoju pravdu.“ – rekla je Tamara Krcunović i nastavila „… ako me pitate zašto Bečej… Kada sam došla ovde prvi put na gostovanje sa Hotelom ovaj grad i ljudi u pozorištu ostavili su kod mene osećaj da treba da radim ovde, ja sam se ovde dobro osećala. Neke stvari su i u domenu neobjašnjivog, nekog osećaja i neke energije koju osećaš. Što se tiče atmosfere u ovoj kući kao i saradnje sa direktorom pozorišta Zdravkom Petrovićem moje iskustvo je da je sve što smo radili do sada zajedno išlo  jako glatko bez nekih velikih muka. On se zaista trudi da u ovo pozorište dovede predstave koje publiku često upitaju i u ovom vremenu kada se rade veoma komercijalne predstave on pokušava da napravi selekciju koja će na neki način pomiriti današnjicu i nešto što je umetnički zahtev. Ja sam se ovde osećala divno i dobrodošla od prvog trenutka. Kada sam razmišljala o ovom novom komadu nisam želela da uključujem mnogo ljudi u tu produkciju, čak nisam želela ni da znam gde će se igrati u Beogradu pa je na kraju to bilo poslednje što smo uradili, da pronađemo prostor gde ćemo tamo igrati. Istovremeno znali smo da ne želimo da igramo bilo gde niti da radimo u nekom okruženju koje od nas traži neke kompromise. Bečej je bio moj prvi telefonski poziv i kada smo se Zdravko i ja dogovorili ja sam znala da ćemo to tu raditi. Evo tek sada smo dobili poziv od strane Bitefa, pa će naše prvo izvođenje u Beogradu biti na BELEF-u.“

Reditelj predstave Nikola Ljuca je poznati režiser sa velikim brojem filmova, predstava i televizijskih programa i serija ali pre svega je ljubitelj trilera ko žanra. Ova predstava je jedan od retkih primera ovog žanra na pozorišnoj sceni.

„Triler je težak žanr za pozorište, jer takve teme mogu jako lako da se ogole ako se ostane na površnom nivou. Mislim da je ovaj tekst veoma redak primer da može da funkcioniše i kao vrhunski psihološki triler a da u isto vreme ima još nekoliko slojeva koji se tu otvaraju. Kod nas pozorište, na žalost,  egzistira negde između dva ekstrema, potpune avangarde i nečeg što je potpuno komercijalno, zaboravilo se na ono što su jaki komadi, što su jaki likovi u pozorištu i nešto što je glumačka virtuoznost koja funkcioniše u onom što je savremeni pozorišni izraz koji nije banalan. Ovo je nešto što ja volim da gledam, i nešto što je mislim da nedostaje kod nas a da je to istovremeno nešto što jeste svetski trend, što rade neki poznati svetski pozorišni reditelji koji su i meni inspiracija.“ – rekao je reditelj predstave.

Glumac Miloš Timotijević u ovoj predstavi igra „negativca“ i sudeći po veoma velikom broju serija i filmova reditelji i producenti ga često tako vide i angažuju za taj tip uloga.

„Moj lik u ovoj predstavi je teško opisati, doktor Miranda je jedan veoma kompleksan lik, kao iz grčke tragedije,  jer u njima niko nije ni dobar ni loš nego u zavisnosti od okolnosti se nađe ne jednoj ili drugoj strani. Iako je on u suštini negativac ja moram da ga na taj način gledam, branim,  u celoj ovoj priči. Zašto mene producenti i reditelji najčešće vide u takvim likovima ja stvarno ne mogu to da objasnim ali prosto mi je drago da me vide u bilo kakvoj vrsti likova, posebno kad me „vide“ u ovako kompleksnim likovima koji meni kao glumcu daju neki prostor da se razvijam dalje i služe kao izazov.“ – rekao je Timotijević.

Pored Gradskog pozorišta i Opština Bečej je podržala ovu produkciju pre svega finansijski za realizaciju predstave. Gradsko pozorište Bečej je prva kuća koja je inicijalno stala iza ovog projekta. Na kraju direktor Gradskog pozorišta, Zdravko Petrović, je dodao da nije bilo dileme za to jer sa ovakvim autorskim timom dobra predstava bi mogla da se uradi u bilo kom mestu u Srbiji ali su oni odabrali baš Bečej i da je bilo potpuno logično da to ova kuća prihvati oberučke i da učestvuje produkciji. On je takođe rekao i da je ovo pravi primer kulturne decentralizacije o kojoj se toliko priče, da se uradi predstava i održi prva premijera ovakvog komada sa ovakvim autorskim timom u Bečeju. To je i dobar primer da i neka mala mesta u provinciji na neki način mogu da budu kulturne oaze.