Градско позориште: Овације бечејске публике за „Ко је убио Џенис Џоплин?“

Бечејска публика је овог месеца имала изузетну прилику да погледа тренутно највећи позоришни хит у тзв. региону, представу ансамбла Српског народног позоришта у режији Соње Петровић „Ко је убио Џенис Џоплин?“. И као и свуда где је ова представа одиграна у последње две сезоне и код нас на крају публика је била на ногама и у хору са глумцима на сцени  отпевала вероватно највећи али и најпотреснији хит легендарне Џенис „Piece of my heart“.

И када сте помислили да је данас веома тешко испричати успешно једну причу из прошлости, посебно на позоришној сцени, у којој је важна и универзалност њене поруке али и, оно што постаје све мање битна одредница приче за новије генерације, као што су контекст, време и место где и када се она дешава, добијете на сцени овако добар трансфер у својеврсну временску капсулу, у 70-те. Време када је музика имала такву моћ да из неког уметника на сцени извуче и оно најбоље из њега али и најгоре.

Џенис Џоплин је у сценама које су се одвијале пред публиком у овој представи полако од једног глобално познатог мита о још једној несрећној звезди „клуба 27“ полако добијала тродимензионални, људски облик нечега препознатљивог са чиме скоро свако од нас у неком контексту може да се идентификује. И док на крају са Џенис заједно остављате „део срца“ у мраку позоришне сале повлачите са назад у онај свој лични препознатљиви осећај вечитог аутсајдера, свет сопствених сумњи о неадекватности, у свет ауторефлексије.

Музички легат Џенис није певачки, извођачки гласовно савршен, него врисак и то су две глумице, које у представи играју насловну улогу,  успеле да пренесу и изведу на начин да из тог вриска аутоматски добијате комплетирану причу о младој жени која се бори са светом око себе али и у себи. То је прича о људској аутодеструктивности али и суровости света у којем је Џенис Џоплин живела, о једном временском контексту који је пред њу поставио стандарде живота које нити је умела али пре свега није желела да достигне. Алкохол, дроге па донекле и музика били су само средство истовремено и за самообману али и за мало осећаја среће.

Младу Џенис која се још увек бори са својим унутрашњим демонима али и онима око себе савршено је одиграла Бојана Милановић и њен „врисак“ са сцене ће вам још дуго одзвањати у ушима. Онај други лик, after life Џенис, који прича причу у форми својеврсног наратора, временски и емоционално дистанциран, хладне главе сама Џенис никада није дочекала да буде. Соња Исаиловић је још један одличан избор редитељке Соње Петровић.

Свакако треба поменути и остале младе глумце и музичаре који су у представи одиграли много већи број ликова од броја глумаца. Један мали хинт ка класичној драми је и редитељски поступак да све остале ликове у овој „трагедији“ играју мушки глумци, шетајући из лика у лик. Одиграти све те ликове, намерно понекад карикатуралне и типизиране али и оне који на моменте постају стварни и људски био је прави позоришни изазов. И то све док у рукама држе инструменте и свирају и певају као најбољи бенд који сте могли да чујете у последње време.

У сваком случају, публика у Бечеју добила је прилику да погледа одличну представу. Из углавном поузданих извора сазнајемо могуће и још једном ускоро када се „уклопимо“ у веома густ распоред играња који ова хит представа има.

Без сумње представа „Ко је убио Џенис Џоплин“ је са разлогом велики хит на сценама широм некадашње бивше Југославије јер је у питању скоро па савршена комбинација одличне режије, доброг текста али невероватно, у мери да заиста остајете без даха у појединим сценама, талентованог ансамбла глумаца и аутора. Представа у којој релативно млади глумци дају оно најбоље глумачки што је могуће али и у којој свако од њих се може без проблема назвати и врхунским музичарем. Представа која је свакако заслужила све овације које је добила од публике овде код нас али и гдегод је играна у последње две године. Надамо се ускоро поново и на овој нашој сцени Градског позоришта.