Градско позориште: Премијера представе „2:14“

У Градском позоришту у Бечеју премијерно је изведена представа Драмског студија младих  „2:14“ у режији Игора Павловић по тексту канадског драмског писца Давида Пакеа.  У представи играју: Срђан Томић, Гордана Адамов, Вања Бојовић, Теодора Здравковић, Димитрије Туцаков, Угљеша Сурдучки, Стасја Штрбачки, Сара Петковић, Ивана Оњин, Алдијана Сивчев, Катарина Јакић, Васја Субаков.

Представа је узбудљива, смешна, тужна, потресна и погађа, посебно млађе гледаоце можда мало превише близу мете. У питању је текст још увек релативно младог савременог канадског аутора Давида Пакеа, добитника већег броја награда за свој рад који карактерише врло изражајан смисао за црни хумор веома пријемчив млађој публици. Често пише за младу публику а у скорије време и за децу. Овај текст, према сазнањима редитеља представе Игора Павловића, до сада није извођен код нас, јесте у Хрватској одакле је пре неколико година и сам добио текст и који је решио сада да постави овде на сцени Градског позоришта са подмлађеним ансамблом Драмског студија младих.

(Пре него што прочитате разговор са редитељем, мало упозорење, текст се донекле односи и на сиже приче па може да вам открије неке битне детаље, другим речима  – Spoilers alert!).

• Давид Паке је написао веома занимљив текст на тему која је актуелна и код нас и која говори о насиљу међу младима и о другим проблемима које имају млади људи у свом образовању, школовању, одрастању. Ми додуше нисмо још имали пуцњаве по школама али сигурно је да имамо малтретирање од стране јачих вршњака који покушавају себе да истакну у односу на друге, тако да постоји скоро 90 посто сличности у овом комаду са нашом ситуацијом. – рекао је на почетку разговора Игор Павловић.

Колико мислите да је важно да и на овај начин покажете младима да треба да буду свесни свих опасности у реалним ситуацијама у којима се често данас налазе?

• Наравно да мислим да је важно јер зато и радим ове представе да би млади некако препознали те опасности и били свесни. Али овај комад колико је намењен младима толико је намењен и родитељима јер управо то одсуство Карла којег нема у комаду поставља сваком родитељу у публици питање „Да је моје дете на том месту како бих се ја снашао, функционисао?“. Да поставе себи питање за сопствену децу, да ли и они имају те проблеме који има главни лик овде и сва ова деце. Сва та деца у комаду, ако узмемо у обзир одсуство Карла које је евидентно, причају и његову причу. И ми док размишљамо о томе преиспитујемо се да ли би ми као родитељи, да је наше дете на том месту, поступили како треба, да ли смо се ми као родитељи поставили на добар начин према нашој деци. Ја сам родитељ троје деце и једно пролази кроз пубертет, други су мањи, и једног дана ово може да буде и њихова стварност. Представа је и у том смислу и едукативна али и узнемирујућа и потресна и духовита тако да мислим да може да буде занимљива за разне узрасте.

Да ли нам можете рећи нешто и о вашем редитељском поступку у овој представи, концепт је иновативнији, има више ансамбл елемената у представи, кореографије него до сада у претходним представама.

• Да, ово је типична постдрамска представа у којој драмска ситуација и дијалог нису у првом плану. Глумци на сцени већ на самом почетку причају причу са краја представе где су они мртви јер су настрадали у пуцњави у школи. Врло вештим начином писања ми све до самог краја представе не знамо шта се десило. Радили смо дуго и врло истрајно да направимо страшно прецизну представу, пуну слика, пуну емотивног набоја без којег оваква представа не може да буде. Ми на сцени имамо 12 столица, 12 глумаца али мислим да нам не фали никаква сценографија, никакви објекти на сцени или неки скупи сценски елементи. Мислим да је ово сасвим довољно да се на најбољи начин исприча ова прича.

Ви имате током рада обичај, кажу ваши млади глумци, да причате са њима о тексту, о ситуацијама, ставовима, порукама приче. Како су они разумели овај текст, ову причу?

• Они су од почетка били страшно мотивисани. Ја сам видео неки жар у њиховим очима јер се ова прича њих јако тиче. Причали смо пуно и у претходним представама које су биле неког овог типа, бавиле се средњошколцима, насиљем и видео сам да они и реално имају те проблеме али да су они потиснути. О томе се не прича. Није све то добро. Чак и ако си у таквим разредима и ако знаш те људе који су жртве насиља, нико од њих не воли много да прича о томе. На неки начин они те који су жртве насиља, вероватно да себе донекле оправдају, чак и оцрне, називају шоњама јер нису у стању да се одупру насиљу које је некад вербално, али некад и физичко и које само случајно код нас овде није дошло до ових неслућених размера као у овој представи али ко зна. Не желимо да нам се то деси. У Америци је то мало другачије јер тамо и шеснаестогодишњаци имају приступ оружју јер је то као неко уставно право да могу да се одбране. Код нас није баш тако јер не можемо да одемо у продавницу и да купимо оружје али после свих оних ратова, после свих чуда, негде можда по кућама на селу, по становима има склоњеног, закопаног оружја и ко зна шта може да се деси. Може да се деси да и овде неко дете има неку искривљену представу о себи, свом животу да није добило довољно подршке од родитеља и да кликне и једног дана уради тако нешто. Ово јесте и једна опомена да и ми као родитељи поведемо рачуна о њима да их волимо, да их разумемо, да причамо са њима а не само да их кажњавамо и да им на тај неки „спартански“ начин „објашњавамо“ како треба кроз живот да пролазе. Да треба да им будемо пријатељи.

Угљеша Сурдучки у представи игра можда најромантичнији лик, лик Бориса. Ово је његова прва представа, прва премијера. Замолили смо га да нам каже како је он доживео представу као нови члан ансамбла, и како он види свој лик у представи.

• Добио сам јединствену прилику да по први пут заиграм у Градском позоришту Бечеј на чему сам неизмерно захвалан. Цео тим је мени веома драг, они су већ уиграни, млади глумци аматери са претходним искуством на даскама, али мислим да сам се супер уклопио. Немам велико искуство када је позоришна глума у питању, тако да су ми коментари, критике и савети које сам добијао веома значили и на чему сам им веома захвалан. У представи „2:14“ тумачим лик Бориса, лика који се суочава са веома личним проблемом. Доживео сам га као романтичног и нежног јунака који жели да буде вољен. Његов проблем јесте што није имао девојку, није се никада љубио, а сви други јесу. Кроз комад он проналази решење и реализује тај контакт са девојком али, на жалост, ту је крај његове приче, као и приче већине ликова у представи. Утисци након премијере се још увек нису слегли. Могу да кажем да сам срећан и поносан на цео тим који је учествовао у реализацији ове представе и да је ово искуство које ми веома значи.