Gradsko pozorište: Premijera predstave „2:14“

U Gradskom pozorištu u Bečeju premijerno je izvedena predstava Dramskog studija mladih  „2:14“ u režiji Igora Pavlović po tekstu kanadskog dramskog pisca Davida Pakea.  U predstavi igraju: Srđan Tomić, Gordana Adamov, Vanja Bojović, Teodora Zdravković, Dimitrije Tucakov, Uglješa Surdučki, Stasja Štrbački, Sara Petković, Ivana Onjin, Aldijana Sivčev, Katarina Jakić, Vasja Subakov.

Predstava je uzbudljiva, smešna, tužna, potresna i pogađa, posebno mlađe gledaoce možda malo previše blizu mete. U pitanju je tekst još uvek relativno mladog savremenog kanadskog autora Davida Pakea, dobitnika većeg broja nagrada za svoj rad koji karakteriše vrlo izražajan smisao za crni humor veoma prijemčiv mlađoj publici. Često piše za mladu publiku a u skorije vreme i za decu. Ovaj tekst, prema saznanjima reditelja predstave Igora Pavlovića, do sada nije izvođen kod nas, jeste u Hrvatskoj odakle je pre nekoliko godina i sam dobio tekst i koji je rešio sada da postavi ovde na sceni Gradskog pozorišta sa podmlađenim ansamblom Dramskog studija mladih.

(Pre nego što pročitate razgovor sa rediteljem, malo upozorenje, tekst se donekle odnosi i na siže priče pa može da vam otkrije neke bitne detalje, drugim rečima  – Spoilers alert!).

• David Pake je napisao veoma zanimljiv tekst na temu koja je aktuelna i kod nas i koja govori o nasilju među mladima i o drugim problemima koje imaju mladi ljudi u svom obrazovanju, školovanju, odrastanju. Mi doduše nismo još imali pucnjave po školama ali sigurno je da imamo maltretiranje od strane jačih vršnjaka koji pokušavaju sebe da istaknu u odnosu na druge, tako da postoji skoro 90 posto sličnosti u ovom komadu sa našom situacijom. – rekao je na početku razgovora Igor Pavlović.

Koliko mislite da je važno da i na ovaj način pokažete mladima da treba da budu svesni svih opasnosti u realnim situacijama u kojima se često danas nalaze?

• Naravno da mislim da je važno jer zato i radim ove predstave da bi mladi nekako prepoznali te opasnosti i bili svesni. Ali ovaj komad koliko je namenjen mladima toliko je namenjen i roditeljima jer upravo to odsustvo Karla kojeg nema u komadu postavlja svakom roditelju u publici pitanje „Da je moje dete na tom mestu kako bih se ja snašao, funkcionisao?“. Da postave sebi pitanje za sopstvenu decu, da li i oni imaju te probleme koji ima glavni lik ovde i sva ova dece. Sva ta deca u komadu, ako uzmemo u obzir odsustvo Karla koje je evidentno, pričaju i njegovu priču. I mi dok razmišljamo o tome preispitujemo se da li bi mi kao roditelji, da je naše dete na tom mestu, postupili kako treba, da li smo se mi kao roditelji postavili na dobar način prema našoj deci. Ja sam roditelj troje dece i jedno prolazi kroz pubertet, drugi su manji, i jednog dana ovo može da bude i njihova stvarnost. Predstava je i u tom smislu i edukativna ali i uznemirujuća i potresna i duhovita tako da mislim da može da bude zanimljiva za razne uzraste.

Da li nam možete reći nešto i o vašem rediteljskom postupku u ovoj predstavi, koncept je inovativniji, ima više ansambl elemenata u predstavi, koreografije nego do sada u prethodnim predstavama.

• Da, ovo je tipična postdramska predstava u kojoj dramska situacija i dijalog nisu u prvom planu. Glumci na sceni već na samom početku pričaju priču sa kraja predstave gde su oni mrtvi jer su nastradali u pucnjavi u školi. Vrlo veštim načinom pisanja mi sve do samog kraja predstave ne znamo šta se desilo. Radili smo dugo i vrlo istrajno da napravimo strašno preciznu predstavu, punu slika, punu emotivnog naboja bez kojeg ovakva predstava ne može da bude. Mi na sceni imamo 12 stolica, 12 glumaca ali mislim da nam ne fali nikakva scenografija, nikakvi objekti na sceni ili neki skupi scenski elementi. Mislim da je ovo sasvim dovoljno da se na najbolji način ispriča ova priča.

Vi imate tokom rada običaj, kažu vaši mladi glumci, da pričate sa njima o tekstu, o situacijama, stavovima, porukama priče. Kako su oni razumeli ovaj tekst, ovu priču?

• Oni su od početka bili strašno motivisani. Ja sam video neki žar u njihovim očima jer se ova priča njih jako tiče. Pričali smo puno i u prethodnim predstavama koje su bile nekog ovog tipa, bavile se srednjoškolcima, nasiljem i video sam da oni i realno imaju te probleme ali da su oni potisnuti. O tome se ne priča. Nije sve to dobro. Čak i ako si u takvim razredima i ako znaš te ljude koji su žrtve nasilja, niko od njih ne voli mnogo da priča o tome. Na neki način oni te koji su žrtve nasilja, verovatno da sebe donekle opravdaju, čak i ocrne, nazivaju šonjama jer nisu u stanju da se odupru nasilju koje je nekad verbalno, ali nekad i fizičko i koje samo slučajno kod nas ovde nije došlo do ovih neslućenih razmera kao u ovoj predstavi ali ko zna. Ne želimo da nam se to desi. U Americi je to malo drugačije jer tamo i šesnaestogodišnjaci imaju pristup oružju jer je to kao neko ustavno pravo da mogu da se odbrane. Kod nas nije baš tako jer ne možemo da odemo u prodavnicu i da kupimo oružje ali posle svih onih ratova, posle svih čuda, negde možda po kućama na selu, po stanovima ima sklonjenog, zakopanog oružja i ko zna šta može da se desi. Može da se desi da i ovde neko dete ima neku iskrivljenu predstavu o sebi, svom životu da nije dobilo dovoljno podrške od roditelja i da klikne i jednog dana uradi tako nešto. Ovo jeste i jedna opomena da i mi kao roditelji povedemo računa o njima da ih volimo, da ih razumemo, da pričamo sa njima a ne samo da ih kažnjavamo i da im na taj neki „spartanski“ način „objašnjavamo“ kako treba kroz život da prolaze. Da treba da im budemo prijatelji.

Uglješa Surdučki u predstavi igra možda najromantičniji lik, lik Borisa. Ovo je njegova prva predstava, prva premijera. Zamolili smo ga da nam kaže kako je on doživeo predstavu kao novi član ansambla, i kako on vidi svoj lik u predstavi.

• Dobio sam jedinstvenu priliku da po prvi put zaigram u Gradskom pozorištu Bečej na čemu sam neizmerno zahvalan. Ceo tim je meni veoma drag, oni su već uigrani, mladi glumci amateri sa prethodnim iskustvom na daskama, ali mislim da sam se super uklopio. Nemam veliko iskustvo kada je pozorišna gluma u pitanju, tako da su mi komentari, kritike i saveti koje sam dobijao veoma značili i na čemu sam im veoma zahvalan. U predstavi „2:14“ tumačim lik Borisa, lika koji se suočava sa veoma ličnim problemom. Doživeo sam ga kao romantičnog i nežnog junaka koji želi da bude voljen. Njegov problem jeste što nije imao devojku, nije se nikada ljubio, a svi drugi jesu. Kroz komad on pronalazi rešenje i realizuje taj kontakt sa devojkom ali, na žalost, tu je kraj njegove priče, kao i priče većine likova u predstavi. Utisci nakon premijere se još uvek nisu slegli. Mogu da kažem da sam srećan i ponosan na ceo tim koji je učestvovao u realizaciji ove predstave i da je ovo iskustvo koje mi veoma znači.