И пред Човеком ће пасти бог

Свет без богова (16)

У комедији Витезови Аристофан се чуди на уста роба Демостена – „Није ваљда да верујеш у богове?! Који су разлози? Где су ти докази?“. У претходних неколико бројева разматрао сам управо тај перо-лаки карактер теолошке аргументације у потпуности се сагласивши са Бертрандом Раселом који је на питање шта би после смрти рекао богу када би се испоставило да га ипак има, одговорио „недовољно доказа, боже, недовољно доказа“. Свеједно, од оних сам атеиста који не поричу религиозни инстинкт ако се под тим подразумева такозвано океанско осећање, дивљење спрам бескрајног звезданог неба, „метафизичко“ одушевљење и чежња за трансценденцијом итд. Међутим, тај инстинкт, тај homo religiosus у нама, постаје права религиозност тек када се претпостави да идеји бога у нашем духу одговара стварни, екстраментални бог, односно тек када држимо да је бог створио нас уместо да смо ми створили њега. Штавише, с времена на време се замајавам и прекогробим маштаријама и илузијом о души, као и утешном заблудом да ће „на крају све ипак испасти добро“. Отуд, чини ми се, и моја фасцинираност фантастиком, пре свега хорор стваралаштвом – нарочито имајући у виду научни позитивизам у темељу породичног васпитања којем сам био подвргнут. Отприлике као што верник походи храмове и света места како би комуницирао с вишњим силама – а заправо са самим собом, премда тога није свестан – тако и ја посредством уметности страве и ужаса комуницирам са собом, својим дословно унутрашњим демонима, присећам се смрти (memento mori), која није напросто природна и недвосмислена како су ми васпитањем покушали указати. Отуд не подржавам научно рашчаравање, сцијентистички егзорцизам и прогањање те хороричне дружине – између осталих и вампира, гремлина, зомбија, духова, па и богова – јер они итекако пребивају у нама, живи и реални, и њихов изгон води духовном осиромашењу, па и дехуманизацији. Напокон, уживам и у религиозној уметности. Рецимо, дански филм Реч (Ordet) из 1955. године Карла Теодора Дрејера један је од најпотреснијих филмова које сам гледао, а до сржи ме трону и распећа Матијаса Гриневалда, додуше једино ако се узме да је Исус напросто смртник који без кривице страда, те кога не очекује рајска надокнада, у супротном сва трагика нестаје.
Међутим, иако је разуму јасно да нема оностраности, другог света изван овог нашег, да нема ничег иза природе, да не постоји бог као нешто изван наше психе, религиозност остаје изазовна, заводљива. Јасно је, рецимо, да не постоји душа – посебно ако имамо у виду психу код животиња или развој психе код човека – али се некако ипак чини да је психа нешто сасвим различито од тела, да се дух не може свести на материју, и да, следствено, може живети и изван пропадљивог тела. Нема сумње, у невољи се човек бога сећа, тада постајемо подложнији вери у душу и загробни живот. Каже се и да нема атеиста у рововима. Ипак, чини ми се да никад очигледније и бруталније нисам сагледао да после смрти следи ништавило, и да нема бога, него кад сам сведочио мајчином последњем издисају. Иако сам, наиме, жудео свим својим бићем да поверујем да она, како се то будаласто каже, „иде на неко боље место“ (боље од окружења породице, пријатеља?!), ипак сам био довољно прибран да освестим да се ту ради тек о жалосном wishful thinking -у – желим да има загробног живота, према томе има загробног живота. Да освестим, штавише, да је свеколика вера у бога заснована тек на пукој нашој жељи. Напросто ме је било срамота да се нагутам религиозним седативима, и да тражећи олакшање заправо умањим трагику њене смрти. Наравно, могуће је да ћу када моје сопствено дупе буде било у процепу ипак пронаћи места за оно „можда ипак“, за иманештоизам, и на самртној постељи окренути се богу тражећи уточисте у једном имагинарном свету жеље. Уосталом, појединима из моје околине је и сумњиво што се тако горљиво интересујем за религију. Међутим, управо да нас религија није занимала (атеисти и агностици у просеку имају више знања о религији од оних који се изјашњавају као верници) вероватно бисмо сада веровали у бога. Елем, не могу знати хоћу ли се у једном тренутку у животу преобратити. Било како било, забавно је како верници са посебним сјајем у очима воле да подваљују о преобраћењима великих богобораца на самртној постељи – Дарвин се наводно покајао и у последњи час окренуо Христу, а такође и у серијалу више пута спомињани Кристофер Хиченс, те многи други. Шта, међутим, и да су се заиста преобратили? – Изузев тога да су се услед страха, неизвесности, слабости, односно жеље да те осећаје пошто-пото превладају, напросто препустили, то и даље ама баш ништа не говори о божијем постојању. Филозоф и атеиста Ентони Флу је заиста доживео религиозни обрт неколико година пред смрт. А што се тиче ових самртничких анегдота свакако је најдуховитија о Волтеру који је на питање попа да ли се одриче ђавола одвратио „добри мој човече, ово није тренутак да себи стварам нове непријатеље“. Напослетку, како се каже – у рају је лепо, али у паклу је дефинитивно екипа!
Такође, од оних сам атеиста који држе да вера није нешто што одликује само религиозне људе. Зато се каткад и подмеће како с обзиром на то да „сви верују у нешто“ то заправо значи и да сви људи верују у бога. Подвала се, дакле, заснива на еквивокацији тј. употреби хомонима – наиме, ту се преварно превиђа разлика између суштински различитих вера, између овостране и оностране вере, то јест између хуманистичке и религијске вере. Религијска вера се држи есенцијализма – постоји бог и унапред дати објективни смисао и сврха живљења, постоји један универзални морал итд. Хуманистичка, пак, вера заговара егзистенцијализам – небеса су празна, нема никаквог објективног, за све прописаног смисла и сврхе живота. Стварност је сама по себи бесмислена, посве равнодушна да ли ћемо, рецимо, робинхудовски отимати од богатих и дати сиромашнима или ћемо суперхиковски чинити обрнуто, штавише, да ли ће астероид треснути о Земљу и брутално закључити ту дилему. Човек, међутим, у том ништавилу, на тој вредносној пустопољини гради сопствени свет (и само хришћанство јесте један покушај осмишљавања, ма како незадовољавајућ био). Човек је, дакле, смислотворац, он уноси смисао у ту празнину, у стварност која је објективно без смисла, он поставља вредности – шта је добро, лепо, мудро, па и побожно итд. Те вредности, наиме, човек није у стању у потпуности рационално да оправда и утемељи, оне се не могу научно доказати. Наука, сама по себи, не може засновати животни смисао, она не сугерише никакве вредности, напросто зато што није у стању да начини скок из „јесте“, које објашњава, ка „треба“. Вредности су резултат наших осећаја, мисли, интуиције, искустава, често читавог нашег бића. Ми, дакле, у наше сврхе, идеале и вредности управо верујемо! На неки начин човек је баш попут бога који ствара свој свет ex nihilo (из ничега) – човек не само да поставља вредности и осмишљава стварност која је по себи лишена смисла и вредности, него на тај начин такорећи и држи свој свет у ваздуху, будући да вредности које су му у основи може узети тек на веру. Сви ми, дакле, верујемо, али срећом не сви у бога.
Управо ме је сведочење тој планинопомерајућој вери у филму Реч толико гануло – у генијалној, хипнотичкој сцени јуродивац својом непоколебљивом вером успева дићи из мртвих жену свога брата. Таква једнако непоколебљива вера ме фасцинира и код Че Геваре – он је управо услед вере у бољи, праведнији живот овде на земљи, услед големе наде у то, и несебичне љубави према човечанству, и био спреман да се жртвује до краја. Да би се, међутим, дошло до те ирелигиозне вере, наде и љубави потребно је да скупимо петљу и ничеански превреднујемо све вредности, прихвативши сурову чињеницу да је ово што живимо једини живот, једина прилика, да су земаљске ствари све што имамо и што ћемо икада имати. Тек тада живот, сопствени и туђ, може постати највећа вредност! Уосталом, како стихује Емили Дикинсон, „то што се никад вратити неће, чини живот тако слатким“. Стога ја нисам напросто атеист него и антитеист, богоборац, будући да држим да је религија штетна јер потцењује па и презире овостраност, оно „овде и сада“ зарад оног после смрти, оностраног. „Критика религије завршава учењем“, каже Маркс, „да је човјек највише биће за човјека, дакле, категоричким императивом: да се сруше сви односи у којима је човјек понижено, угњетено, напуштено, презрено биће…“ Религијски је инстинкт међутим жилав, с обзиром на то да ће увек бити страха од смрти, од непознатог, од немоћи, па и код себе стално препознајем и прогањам те остатке религиозности, рецимо слутњу да ће све напослетку испасти добро, иако сам дубоко свестан да неће, или макар да не мора.
Данашњи текст, уопште серијал „Свет без богова” није могуће прикладније окончати него фрагментом из Песме буне против бога Душана Васиљева: И ако има у нама бога, Ископаћемо га из својих душа. И онда ћемо наредити, да ударе у таламбас и балалајку, И да се поведе коло, од северног до јужног пола, – ал бога неће бити…. Али ће поново доћи ноћ!… Али ћемо и ми, са ножевима у руци, над душама својим бдити, целе ноћи у заседи. И свакодневно ћемо пити, из чаше црвеног безверја: И опет ћемо победити! И пред Човеком ће пасти бог!
Амин!

Иван Ковач