I pred Čovekom će pasti bog

Svet bez bogova (16)

U komediji Vitezovi Aristofan se čudi na usta roba Demostena – „Nije valjda da veruješ u bogove?! Koji su razlozi? Gde su ti dokazi?“. U prethodnih nekoliko brojeva razmatrao sam upravo taj pero-laki karakter teološke argumentacije u potpunosti se saglasivši sa Bertrandom Raselom koji je na pitanje šta bi posle smrti rekao bogu kada bi se ispostavilo da ga ipak ima, odgovorio „nedovoljno dokaza, bože, nedovoljno dokaza“. Svejedno, od onih sam ateista koji ne poriču religiozni instinkt ako se pod tim podrazumeva takozvano okeansko osećanje, divljenje spram beskrajnog zvezdanog neba, „metafizičko“ oduševljenje i čežnja za transcendencijom itd. Međutim, taj instinkt, taj homo religiosus u nama, postaje prava religioznost tek kada se pretpostavi da ideji boga u našem duhu odgovara stvarni, ekstramentalni bog, odnosno tek kada držimo da je bog stvorio nas umesto da smo mi stvorili njega. Štaviše, s vremena na vreme se zamajavam i prekogrobim maštarijama i iluzijom o duši, kao i utešnom zabludom da će „na kraju sve ipak ispasti dobro“. Otud, čini mi se, i moja fasciniranost fantastikom, pre svega horor stvaralaštvom – naročito imajući u vidu naučni pozitivizam u temelju porodičnog vaspitanja kojem sam bio podvrgnut. Otprilike kao što vernik pohodi hramove i sveta mesta kako bi komunicirao s višnjim silama – a zapravo sa samim sobom, premda toga nije svestan – tako i ja posredstvom umetnosti strave i užasa komuniciram sa sobom, svojim doslovno unutrašnjim demonima, prisećam se smrti (memento mori), koja nije naprosto prirodna i nedvosmislena kako su mi vaspitanjem pokušali ukazati. Otud ne podržavam naučno raščaravanje, scijentistički egzorcizam i proganjanje te hororične družine – između ostalih i vampira, gremlina, zombija, duhova, pa i bogova – jer oni itekako prebivaju u nama, živi i realni, i njihov izgon vodi duhovnom osiromašenju, pa i dehumanizaciji. Napokon, uživam i u religioznoj umetnosti. Recimo, danski film Reč (Ordet) iz 1955. godine Karla Teodora Drejera jedan je od najpotresnijih filmova koje sam gledao, a do srži me tronu i raspeća Matijasa Grinevalda, doduše jedino ako se uzme da je Isus naprosto smrtnik koji bez krivice strada, te koga ne očekuje rajska nadoknada, u suprotnom sva tragika nestaje.
Međutim, iako je razumu jasno da nema onostranosti, drugog sveta izvan ovog našeg, da nema ničeg iza prirode, da ne postoji bog kao nešto izvan naše psihe, religioznost ostaje izazovna, zavodljiva. Jasno je, recimo, da ne postoji duša – posebno ako imamo u vidu psihu kod životinja ili razvoj psihe kod čoveka – ali se nekako ipak čini da je psiha nešto sasvim različito od tela, da se duh ne može svesti na materiju, i da, sledstveno, može živeti i izvan propadljivog tela. Nema sumnje, u nevolji se čovek boga seća, tada postajemo podložniji veri u dušu i zagrobni život. Kaže se i da nema ateista u rovovima. Ipak, čini mi se da nikad očiglednije i brutalnije nisam sagledao da posle smrti sledi ništavilo, i da nema boga, nego kad sam svedočio majčinom poslednjem izdisaju. Iako sam, naime, žudeo svim svojim bićem da poverujem da ona, kako se to budalasto kaže, „ide na neko bolje mesto“ (bolje od okruženja porodice, prijatelja?!), ipak sam bio dovoljno pribran da osvestim da se tu radi tek o žalosnom wishful thinking -u – želim da ima zagrobnog života, prema tome ima zagrobnog života. Da osvestim, štaviše, da je svekolika vera u boga zasnovana tek na pukoj našoj želji. Naprosto me je bilo sramota da se nagutam religioznim sedativima, i da tražeći olakšanje zapravo umanjim tragiku njene smrti. Naravno, moguće je da ću kada moje sopstveno dupe bude bilo u procepu ipak pronaći mesta za ono „možda ipak“, za imaneštoizam, i na samrtnoj postelji okrenuti se bogu tražeći utočiste u jednom imaginarnom svetu želje. Uostalom, pojedinima iz moje okoline je i sumnjivo što se tako gorljivo interesujem za religiju. Međutim, upravo da nas religija nije zanimala (ateisti i agnostici u proseku imaju više znanja o religiji od onih koji se izjašnjavaju kao vernici) verovatno bismo sada verovali u boga. Elem, ne mogu znati hoću li se u jednom trenutku u životu preobratiti. Bilo kako bilo, zabavno je kako vernici sa posebnim sjajem u očima vole da podvaljuju o preobraćenjima velikih bogoboraca na samrtnoj postelji – Darvin se navodno pokajao i u poslednji čas okrenuo Hristu, a takođe i u serijalu više puta spominjani Kristofer Hičens, te mnogi drugi. Šta, međutim, i da su se zaista preobratili? – Izuzev toga da su se usled straha, neizvesnosti, slabosti, odnosno želje da te osećaje pošto-poto prevladaju, naprosto prepustili, to i dalje ama baš ništa ne govori o božijem postojanju. Filozof i ateista Entoni Flu je zaista doživeo religiozni obrt nekoliko godina pred smrt. A što se tiče ovih samrtničkih anegdota svakako je najduhovitija o Volteru koji je na pitanje popa da li se odriče đavola odvratio „dobri moj čoveče, ovo nije trenutak da sebi stvaram nove neprijatelje“. Naposletku, kako se kaže – u raju je lepo, ali u paklu je definitivno ekipa!
Takođe, od onih sam ateista koji drže da vera nije nešto što odlikuje samo religiozne ljude. Zato se katkad i podmeće kako s obzirom na to da „svi veruju u nešto“ to zapravo znači i da svi ljudi veruju u boga. Podvala se, dakle, zasniva na ekvivokaciji tj. upotrebi homonima – naime, tu se prevarno previđa razlika između suštinski različitih vera, između ovostrane i onostrane vere, to jest između humanističke i religijske vere. Religijska vera se drži esencijalizma – postoji bog i unapred dati objektivni smisao i svrha življenja, postoji jedan univerzalni moral itd. Humanistička, pak, vera zagovara egzistencijalizam – nebesa su prazna, nema nikakvog objektivnog, za sve propisanog smisla i svrhe života. Stvarnost je sama po sebi besmislena, posve ravnodušna da li ćemo, recimo, robinhudovski otimati od bogatih i dati siromašnima ili ćemo superhikovski činiti obrnuto, štaviše, da li će asteroid tresnuti o Zemlju i brutalno zaključiti tu dilemu. Čovek, međutim, u tom ništavilu, na toj vrednosnoj pustopoljini gradi sopstveni svet (i samo hrišćanstvo jeste jedan pokušaj osmišljavanja, ma kako nezadovoljavajuć bio). Čovek je, dakle, smislotvorac, on unosi smisao u tu prazninu, u stvarnost koja je objektivno bez smisla, on postavlja vrednosti – šta je dobro, lepo, mudro, pa i pobožno itd. Te vrednosti, naime, čovek nije u stanju u potpunosti racionalno da opravda i utemelji, one se ne mogu naučno dokazati. Nauka, sama po sebi, ne može zasnovati životni smisao, ona ne sugeriše nikakve vrednosti, naprosto zato što nije u stanju da načini skok iz „jeste“, koje objašnjava, ka „treba“. Vrednosti su rezultat naših osećaja, misli, intuicije, iskustava, često čitavog našeg bića. Mi, dakle, u naše svrhe, ideale i vrednosti upravo verujemo! Na neki način čovek je baš poput boga koji stvara svoj svet ex nihilo (iz ničega) – čovek ne samo da postavlja vrednosti i osmišljava stvarnost koja je po sebi lišena smisla i vrednosti, nego na taj način takoreći i drži svoj svet u vazduhu, budući da vrednosti koje su mu u osnovi može uzeti tek na veru. Svi mi, dakle, verujemo, ali srećom ne svi u boga.
Upravo me je svedočenje toj planinopomerajućoj veri u filmu Reč toliko ganulo – u genijalnoj, hipnotičkoj sceni jurodivac svojom nepokolebljivom verom uspeva dići iz mrtvih ženu svoga brata. Takva jednako nepokolebljiva vera me fascinira i kod Če Gevare – on je upravo usled vere u bolji, pravedniji život ovde na zemlji, usled goleme nade u to, i nesebične ljubavi prema čovečanstvu, i bio spreman da se žrtvuje do kraja. Da bi se, međutim, došlo do te ireligiozne vere, nade i ljubavi potrebno je da skupimo petlju i ničeanski prevrednujemo sve vrednosti, prihvativši surovu činjenicu da je ovo što živimo jedini život, jedina prilika, da su zemaljske stvari sve što imamo i što ćemo ikada imati. Tek tada život, sopstveni i tuđ, može postati najveća vrednost! Uostalom, kako stihuje Emili Dikinson, „to što se nikad vratiti neće, čini život tako slatkim“. Stoga ja nisam naprosto ateist nego i antiteist, bogoborac, budući da držim da je religija štetna jer potcenjuje pa i prezire ovostranost, ono „ovde i sada“ zarad onog posle smrti, onostranog. „Kritika religije završava učenjem“, kaže Marks, „da je čovjek najviše biće za čovjeka, dakle, kategoričkim imperativom: da se sruše svi odnosi u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće…“ Religijski je instinkt međutim žilav, s obzirom na to da će uvek biti straha od smrti, od nepoznatog, od nemoći, pa i kod sebe stalno prepoznajem i proganjam te ostatke religioznosti, recimo slutnju da će sve naposletku ispasti dobro, iako sam duboko svestan da neće, ili makar da ne mora.
Današnji tekst, uopšte serijal „Svet bez bogova” nije moguće prikladnije okončati nego fragmentom iz Pesme bune protiv boga Dušana Vasiljeva: I ako ima u nama boga, Iskopaćemo ga iz svojih duša. I onda ćemo narediti, da udare u talambas i balalajku, I da se povede kolo, od severnog do južnog pola, – al boga neće biti…. Ali će ponovo doći noć!… Ali ćemo i mi, sa noževima u ruci, nad dušama svojim bditi, cele noći u zasedi. I svakodnevno ćemo piti, iz čaše crvenog bezverja: I opet ćemo pobediti! I pred Čovekom će pasti bog!
Amin!

Ivan Kovač