Како смо Дан републике заменили за Црни петак

Једно је заједничко за оба, бар за оне са хришћанским осећајем кривице, један смртни грех смо заменили за други – прождрљивост за похлепу. За нас невернике који смо у Србији на ивици статистичке грешке, цинике и прагматике којима ништа није свето ми смо само на губитку јер Black friday не доноси нерадне дане као некада 29. новембар.

Кажу да је Црни петак настао као опис саобраћајног колапса у центру града на дан после Тенксгивинга због предпразничних снижења (требало је распродати стару робу да би се напуниле радње за предстојећу маничну куповину пред Божић). Трговци су се деценијама опирали да прихвате назив јер је сугерисао на катаклизму, на пошаст, на пропаст човечанства што није далеко од тога јер сваке године Black Friday остави за собом неколико жртава и на стотине повређених у општим метежимо по шопинг центрима. Заиста не постоји блесавији начин и разлог да настрадаш а епитаф на споменику је богомдана прилика за црнохуморне комедијаше. Наравно да су трговци на крају поклекли јер магови маркетинга кажу да је бренд све, кога брига за негативну конотацију. Црни петак је постао бренд. Као што је код нас 29. новембар био бренд.

Од пре десетак година у ери опште фасцинације сјајем шопингмолова Црни петак се примио и код нас, што је посебно занимљиво јер српска прокламована аверзија на „америчко“  изгледа се веома лако топи под гламуром и светлима шопингмолова. И док још увек за Хеловин имамо хистерично драмосерисање у виду нарицања над чистотом православља, сатанизацијом дечијих душа, деструктивном американизацијом „наше деце“ кад је у питању куповина после Тенксгивинга (за који просечан Србин ако је и чуо зна да има неке везе са Индијанцима које су Амери побили) изгледа да тај исти просечан Србин нема ништа против мало америчког конзумеризма. Напротив. Навежбало се ових година, трке са колицима пуним јефтине пилетине уприличене током сваког отварања мало веће самопослуге одржале су нас у форми и за Црни петак.

Какве то везе има са 29. новембром? Поклапа се време, поклапа се и „дух“ условно речено хедонистичког ритуала обележавања почетка сезоне претеривања пред децембарске празнике јер ко ће дочекати православно „смерни“ Божић после Нове Године да ужива у „обиљу“. Године релаксираног социјализма оставиле су за собом печат на  „породичне“ обичаје, потребе, ритуале па смо само жртвовање животиња и полутке заменили за лов на јефтинији телевизор или јакну. Тај условно назван цивлизацијски помак замене кобасица за крпице смо добили као последицу читавог процеса гламуризације простоте која је пошаст која се шири директно са тих истих телевизора из шопинг корпи.

За оне сентименталније које из „идеолошких“ (и патетично носталгичних разлога) желе да врате друх 29. новембра остаје само да са презиром, као ја сада, уживају у чињеници да тамо негде иза свих тих новина стоји потреба коју је за собом оставио онај празник који је осим уживања са собом носио и оних неколико слободних дана. А слободни дани са састављањем два викенда немају цену, посебно у конкурецији јефтиних патика или тостера.