Коло које спаја, најмлађи чувари традиције на једном месту
У Градском позоришту Бечеј, у недељу, 19. априла, одржан је Васкршњи дечији фестивал фолклора у организацији КУД „Ђидо“, који је и ове године окупио велики број најмлађих љубитеља традиције. Програм је започео дефилеом учесника кроз центар града, када су улице Бечеја биле испуњене песмом, игром и шаренилом народних ношњи, док је централни концерт одржан у свечаној атмосфери пред бројном публиком. На сцени су се смењивали ансамбли из Бечеја, Бачког Градишта, Бачког Петровог Села, Мола, Јаше Томића, Шапца и Сечља, уз наступ певачке групе „Берегиње“. Фестивал је и ове године потврдио значај неговања фолклорне традиције међу најмлађима, као и улогу оваквих манифестација у повезивању деце и ансамбала из различитих крајева. О утисцима, значају фестивала и раду друштва разговарамо са председницом КУД „Ђидо“, Снежаном Секулић.
Који пут већ организујете Васкршњи концерт и колико се мењао од првог издања до данас?
У питању је девети по реду Васкршњи дечији фестивал. То је начин да песмом, игром и кроз сабрање са другим ансамблима прославимо најрадоснији хришћански празник. Фестивал сваке године окупља све већи број деце – овога пута учествовало је преко 200 малих играча, љубитеља фолклора. У почетку је фестивал окупљао само ансамбле из насељених места општине Бечеј, а већ пар година имамо госте из свих крајева Србије.
Колико је било учесника, колико је КУД-ова учествовало?
Учествовало је преко 200 играча. На пример, гости из Шапца дошли су са великом групом – чак 49 играча је украсило сцену, што је заиста импресиван број деце у једном ансамблу. Учествовало је седам КУД-ова: „Ђидо“ из Бечеја, „Ђерам“ из Бачког Градишта, „Лоле“ из Бачког Петровог Села, „Новак Радонић“ из Мола, „Др Борислав Јанкулов“ из Јаше Томића, „Хајдук Станко“ из Шапца и „Владо Томановић“ из Сечња.
Колико вам значи долазак нових учесника и гостију? Да ли овакви сусрети касније прерасту у сарадњу и гостовања?
Увек се радујемо гостима из неког новог места и КУД-а. То за нас значи стварање нових веза и прилика, јер се све те посете најчешће узвраћају. Увек неки од наших ансамбала оствари узвратно гостовање, па тако, на пример, за Шабац планирамо велики концерт крајем маја.
Колико је данас тешко мотивисати децу да се баве фолклором?
„Ђидо“ будући да је заиста подржан и препознат у нашој општини као озбиљно друштво са високим квалитетом и реномеом нема проблем са бројношћу чланова, али генерално постоји прoблем јер је стање у друштву такво да није усмерено на очување и промовисање традиционалних вредности где спада фолклорна делатност и уметност. Људима нашег поднебља је драже да подржавају и промовишу „уважене“ активности и вредности, него своје традиционалне. Посебно је то видљиво код родитеља мушке деце који рађе децу уписују на спортове иако они углавном нису наши традиционални србски, већ представљају дух новога доба. Проблем је и у систему школства где се не постоји обавезан школски предмет „Народопис” где би деца имала прилику да стичу знања и вештине из области традиције, обичаја, историје и вере, као што то постоји у окружењу нпр. Мађарској, Бугарској, Македонији итд. Даље потребно је, да се сви освестимо да фолклор не поистовећујемо са било којим спортом јер је он изнад, он је уметност он је наша „лична карта”. Одређена кола су заштићена као нематеријална културна баштина код Унеска, потребно је да се подигне ниво свести пре свега кроз рад јавних делатника и образовни систем да би фолклор требало стављати у ранг највиших културних вредности, нпр. материјалне заштићене код Унеска су Високи Дечани, Грачаница, Злакуса грнчарије, гуслање, крсна слава… на светском нивоу пирамиде итд., дакле, то је раван у којој је потребно посматрати фолклорну делатност и рад културно уметничких друштава, а не сводити га на неке ниже безначајније гране. Када буду створени услови за то, онда ће бити много већи прилив деце и играча, свих узраста. Знати играти у колу је идентитетска ствар, ствар личне културе. Значај фолклора је у бити такав да би требало да буде понос и престиж родитељима да му дете игра у фолклорном ансамблу, на жалост наши родитељи, наставници, немају ту свест и често смо сведоци омаловажавања и потцењивања фолклорне делатности/уметности иако је она многоструко корисна за децу. Поред физичке активности учи децу стварања квалитетних социјалних односа, учи их да буду „тимски играчки” јер само као сложна и уиграна целина вреде, учи их да буду емпатични, вредни, организовани, сналажљиви и надасве покрет уз музику, игра у колу, потпомаже развоју когнитивних процеса, више него и једна друга активност, о томе је много говорио директор Менсе, г. Рајовић који свима препоручује фолклор дакле не фудбал, не кошарку, не ватерполо, као активност која ће поспешити развој можданих когнитивних функција деце.
Шта публика може да очекује на овогодишњем Фолк фесту и колико је изазовно организовати фестивал са интернационалним ансамблима?
Ове године организујемо једанаести по реду Међународни фолклор фестивал. Организација је велики изазов, јер се њоме бавимо аматерски, уз редовне послове. Ја лично са припремама почињем већ у децембру, а цео јул и август посветим Фолк Фесту. То је, рекла бих, највећа и најсложенија организација у нашој општини, имајући у виду број учесника, међународни карактер организације, као и сва друга питања која је потребно организовати у тих 6 дана трајања.
Ове године најављени су ансамбли из Грузије, Македоније, Мађарске, Молдавије, Русије, Чилеа и Јужне Кореје, а у најави је и ансамбл из Сједињених Америчких Држава.
Шта вам је лично најлепши тренутак током концерата и фестивала?
Када је реч о Васкршњем концерту, посебно бих издвојила тачку „Буњевачке игре“, коју су премијерно извели играчи предизвођачког ансамбла. Реч је о изузетно лепој и захтевној кореографији, коју су наши предизвођачи извели први пут на високом нивоу.
Веома волим и дефиле, када трг буде испуњен песмом, игром и радошћу. Време нас је послужило, тако да је Васкршњи дефиле заиста украсио наш прелепи трг. Лепи су и тренуци дружења након концерта, када се деца упознају, стичу пријатељства и договарају будућа гостовања.
Посебан тренутак био је када су бака и дека једне девојчице, која се доселила из Русије, дошли из Москве да подрже своју унуку. То је доказ да фолклор спаја људе и нема граница, све кроз радост, песму и игру.
