Mihajlo Gucunja uči o društvu kroz svoju ljubav prema glumi i istoriji

Mihajlo Gucunja učenik je trećeg razreda Gimnazije, a njegova dva najveća hobija su ona koja ga krase mnogobrojnim nagradama i pohvalama, istorija i gluma kroz koju svakodnevno uči i sazreva.

Za istoriju se zainteresovao dok je spremajući se za kontrolni iz istorije učio o Egiptu u osnovnoj školi „Čeh Karolj“ u Adi, koju je završio kao đak generacije. Iz te društvene nauke ima nekoliko nagrada na okružnim i opštinskm takmičenjima i dva četvrta mesta na republičkim takmičenjima u osmom razredu osnovne i drugom razredu srednje škole a ono čemu se najviše diči jeste prvo mesto osvojeno na republičkom takmičenju iz istorije u prvoj godini Gimnazije.

Mihajla smo pitali zašto se dešavaju ove situacije u Ukrajini i Palestini, kada bi sa stečenim znanjem onoga što se desilo u prošlosti, društvo trebalo da ispravlja te greške, na šta je on dao obrazloženje koje navodi na razmišljanje.

„Potencijal istorije kao nauke u školskim klupama uopšte nije iskorišćen kako treba. Koliko god vi dobrog profesora imali, zbog nastavnog plana, istorija se danas uglavnom svodi na puko učenje imena i datuma bez udubljivanja u materiju i učenja lekcija samo da bi se naučile, a ne da bi se nešto naučilo iz njih. Naravno, neke osnovne istorijske činjenice je sramota ne znati jer spadaju u opštu kulturu, ali fokusi časova istorije bi trebalo da bude multiperspektivno sagledavanje događaja, njihovo povezivanje, istraživački rad i tome slične stvari. Takođe, mislim da je gradivo koje se uči u udžbenicima dosta oskudno i mislim da je gradivo kog manjka borba običnog čoveka protiv sistema kroz istoriju, ali to naravno tom istom sistemu ne odgovara. Žao mi je što se istoriji ne pridodaje veći značaj i što joj se ne pristupa na adekvatan način. Upravo to su razlozi zbog kojih se greške iz istorije ponavljaju iznova i iznova, što nam genocid koji se upravo odvija u Palestini pred našim očima i govori. Istorija se danas, pogotovo u Srbiji i na Balkanu prekraja i pogrešno tumači i često koristi kao izgovor za nacionalizam i mržnju, posebno u krugovima mladih ljudi zainteresovanih za istu. Danas u Srbiji među mladima koji se bave istorijom uglavnom preovladavaju konzervativni stavovi, ili čak klerikalistički, odnosno stavovi koji nas vraćaju u prošlost. Međutim, možda ipak i nije sve toliko crno, s obzirom da nam istorija govori kako dobro uvek na kraju pobedi zlo i kako društvo na posletku uprkos preprekama uspeva da ide napred ka sve liberalnijim shvatanjima.“

Pored takmičenja iz istorije, za koje se već uveliko sprema, Mihajlo je član učeničkog parlamenta u školi kojoj pohađa, vodi Gimnazijski radio sa drugim učenikom Gimnazije, Strahinjom Tanasijinim, a kako kaže voli i da filozofira.

„Član sam debatnog kluba u Gimnaziji i mnogo volim da debatujem, razmišljam i filozofiram o temama koje sežu od veoma važnih poput postojanja boga i smisla života do potpuno banalnih, kao na primer, pre neki dan sam razmišljao koji je najbrži način da ljudi izađu iz punog autobusa.“

 

Kao što smo u uvodu već najavili, Gucunja ima strast i prema glumi. Član je teatra mladih „Mišolovka“ iz Novog Sada gde je glumio u predstavama poput „Dnevnika Ane Frank“, Buđenje proleća-dečja tragedija“ i „Mora li Čehov-mora!“.

„Pre procesa rada na predstavi Buđenje proleća-dečja tragedija, nemačkog pisca Franka Vedekinda, smo na papir napisali teme o kojima bismo voleli da radimo i predstavu i pošto su se teme poklapale sa onim koje se pokreću u buđenju, odabrali smo tu predstavu. Ova predstava otvara mnoge teme, ali kada bih morao da sročim sve u jednu, to bi bilo mentalno zdravlje mladih i preporučio bih svakom mladom čoveku da pogleda ovu predstavu. U ovom komadu glumim Melhiora Gabora, nadarenog četrnaestogodišnjaka koga je uništio sistem i njegovim likom se bavim skoro dve godine i mnogo sam glumački sazreo u ovom procesu, ali sazrevam i dalje, s obzirom da nismo prestali sa izvođenjima ove predstave. Pored glumačkog sazrevanja, razgovori koje smo vodili u toku ovog procesa, a bilo ih je mnogo su mi potpuno promenile pogled na svet i mnogo raširile vidike“, priseća se naš sagovornik i navodi da je proces tokom pripreme svakog lika izazovan, ali da se na kraju isplati.

„Svaki proces nosi svoje čari i u svakom se uživa i pati na drugi način. Ono što je zlatno pravilo za svaki proces je da koliko kod ga mrzite i kudite dok traje, uvek će vam jednog dana nedostajati. U saradnji sa Spomen zbirkom Pavla Beljanskog spremili smo tri predstave. Pavle Beljanski je bio pokrovitelj mnogih naših umetnika u prošlom veku, uključujući Ignjata Joba, Mila Miunovića, Petra Lubardu i druge. Te tri predstave su „Šest portreta Pavla Beljanskog“, koja govori o njegovom životu i radu, „U ogledalu muza“ , čija je tematika njegov odnos sa slikarima koje je finansirao i „Boemi sa Monparnasa“, koja govori o liku i delu našeg slikara Save Šumanovića. Velika mi je čast što sam učestvovao u ovim predstavama, jer sam kroz njih naučio mnogo o srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti, a na period u kom smo još igrali ove predstave i imali probe u spomen zbirci svi gledamo nostalgično, jer je atmosfera u njoj veoma prijatna i najzabavnije probe su bile upravo u njoj.“

Glumci omladinskog teatra Mišolovka suočavaju se, kako saznajemo od Gucunje, sa izazovom da pronađu prostor gde bi izvodili komade, pošto nemaju adekvatan prostor gde bi nastupali, ali on se nada da će i taj problem biti rešen.

Naš sagovornik otkrio je da planira da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu, ali je takođe naglasio da ne bi mogao bez svih onih koji su mu pomogli u procesu odrastanja, a to su njegovi profesori istorije iz osnovne i srednje škole, Nenad Škrbić i Radmila Svitlica, njegov dramski učitelj i pedagog Ibro Sakić, koga mnogo poštuje i za koga često voli da kaže da je najbolji dramski pedagog na svetu i naravno njegove majke Snežana Mišović, koja ga je naučila mentalitetu koji danas ima.

„Zauvek ću pamtiti i voditi se njenom rečenicom -Budi u životu šta hoćeš, ali čak i ako budeš čistio ulice, neka tvoja bude najčistija od svih-“, dodaje Mihajlo Gucunja za sam kraj ovog intervjua, ujedno ostavljajući sugrađanima Bečeja i čitaocima lista Bečejski dani o čemu da razmišljaju.