„Облак у панталонама“ Кокана Младеновића у бечејском Градском позоришту
Представа ансамбла Костолањи Деже из Суботице „Облак у панталонама“ по мотовима поеме Владимира Мајаковског у режији Кокана Младеновића одиграна је у суботу 5. маја у Градском Позоришту. Ова представа је премијерно изведена крајем пошле године на Међународном фестивалу савремених позоришта „Десире“ и по речима Кокана Младеновића, редитеља, ово је његова „последња представа у овој земљи“. Већ након прве сцене – обраћања глумаца у форми „извођача глумачких радова“ и упознавања публике са коефицијентом за доделу плата који сваки од њих има као „запослени“ у државном позоришту било је потпуно јасно да ће фокус представе бити на односу уметност/друштвени ангажман уметника.
Мајаковски је 1909. године јавно објавио свој „манифест“ од 10 порука о револуцији и сумирао стање безнађа у том тренутку у тадашњој царској Русији – све је „мирисало“ на револуцију или бар на потребу да се нешто драстично мења у друштву, али се још није назирала нека конкретнија сила која ће да је и изведе, уместо тога владало је стање апатије и страха. Звучи познато? Зазвучало је и ауторима ове представе који су кроз серију сцена на моменте фарсичних и кабаретских направили врло јасну паралелу између руског царства на издисају и нашег актуелног политичког и друштвеног колапса или бар стања пред колапс. Иако по облику сатира веома духовитог текста Облак ни у једном моменту не улази у јефтини политички хумор који служи да забави и да се заборави, тако да на крају остаје мало горак укус као на крају Фосијевог Кабареа, скоро злослутан.
Мајаковски говори о предусловима да се дође до стања када је револуција/промена неминовна и када постаје једини могући излаз, у овој представи о том стању данас говори се кроз сцене из наше свакодневнице са пеленама на радном месту, са корупцијом која ствара услове да за неке закон није исти, са хеликоптерима који „прерано и непланирано несрећно слећу“, са прокламованом „слободом говора“… и ћутања, са пропадањем „грађанског отпора“ који се урушио у сопственој млитавост и коначно са Паном који са флаутом предводи бесне керове који черече оне који као Мајаковски сањају. Јер „револуција почиње онда кад …“ постане немогуће трпети ——- (овде убацити било коју од 10 теза, јер на жалост, оне су и данас скоро бизарно актуелне).
Суботички ансамбл има репутацију да је веома посвећен оригиналном изразу на сцени, радикалан у начину извођења па је овакав текст и режија која захтева веома физички добро уигран и увежбан тим који је у стању да извуче и захтевну гег фарсу али и сонгове и емотивну интерпретацију, испоставило се, најбољи ансамбл који то може да изведе.
Дакле, „Облак у панталонама“ је била јединствена посластица за бечејску публику која се не виђа често на нашој позоришној сцени и вредело је погледати па макар добили сви у публици тај неопходан шамар да смо сви део проблема, па и глумци сами, јер представа почиње али се и завршава са глумачком прокламацијом, сажетком, да је „ангажовано позориште“ у овом тренутку када још нема ни назнаке промена само обавезна радња да се испуни коефицијент за зараду и створи илузија која одржава систем.