„Oblak u pantalonama“ Kokana Mladenovića u bečejskom Gradskom pozorištu

Predstava ansambla Kostolanji Deže iz Subotice „Oblak u pantalonama“ po motovima poeme Vladimira Majakovskog  u režiji Kokana Mladenovića odigrana je u subotu 5. maja u Gradskom Pozorištu.  Ova predstava je premijerno izvedena krajem pošle godine na Međunarodnom festivalu savremenih pozorišta „Desire“ i po rečima Kokana Mladenovića, reditelja, ovo je njegova „poslednja predstava u ovoj zemlji“. Već nakon prve scene – obraćanja glumaca u formi „izvođača glumačkih radova“ i upoznavanja publike sa koeficijentom za dodelu plata koji svaki od njih ima kao „zaposleni“ u državnom pozorištu bilo je potpuno jasno da će fokus predstave biti na odnosu umetnost/društveni angažman umetnika.

Majakovski je 1909. godine javno objavio svoj „manifest“ od  10 poruka o revoluciji i sumirao stanje beznađa u tom trenutku u tadašnjoj carskoj Rusiji – sve je „mirisalo“ na  revoluciju ili bar na potrebu da se nešto drastično menja u društvu,  ali se još nije nazirala neka konkretnija sila koja će da je i izvede, umesto toga vladalo je stanje apatije i straha.  Zvuči poznato? Zazvučalo je i autorima ove predstave koji su kroz  seriju scena na momente farsičnih i kabaretskih  napravili vrlo jasnu paralelu između ruskog carstva na izdisaju i našeg aktuelnog političkog i društvenog kolapsa ili bar stanja pred kolaps. Iako po obliku satira veoma duhovitog teksta Oblak ni u jednom momentu ne ulazi u jeftini politički humor koji služi da zabavi i da se zaboravi, tako da na kraju ostaje malo gorak ukus kao na kraju Fosijevog Kabarea, skoro zloslutan.

Majakovski govori o preduslovima da se dođe do stanja kada je revolucija/promena neminovna i kada postaje jedini mogući izlaz, u ovoj predstavi o tom stanju danas govori se kroz scene iz naše svakodnevnice sa pelenama na radnom mestu, sa korupcijom koja stvara uslove da za neke zakon nije isti, sa helikopterima koji „prerano i neplanirano nesrećno sleću“, sa proklamovanom „slobodom govora“… i ćutanja, sa propadanjem „građanskog otpora“ koji se urušio u sopstvenoj mlitavost i konačno sa Panom koji sa flautom predvodi besne kerove koji čereče one koji kao Majakovski sanjaju. Jer „revolucija počinje onda kad …“  postane nemoguće trpeti ——- (ovde ubaciti bilo koju od 10 teza, jer na žalost, one su i danas skoro bizarno aktuelne).

Subotički ansambl ima reputaciju da je veoma posvećen originalnom izrazu na sceni, radikalan u načinu izvođenja pa je ovakav tekst i režija koja zahteva veoma fizički dobro uigran i uvežban tim koji je u stanju da izvuče i zahtevnu geg farsu ali i songove i emotivnu interpretaciju, ispostavilo se, najbolji  ansambl koji to može da izvede.

Dakle, „Oblak u pantalonama“  je bila jedinstvena poslastica za bečejsku publiku koja se ne viđa često na našoj pozorišnoj sceni i vredelo je pogledati pa makar dobili svi u publici taj neophodan šamar da smo svi deo problema, pa i glumci sami, jer predstava počinje ali se i završava sa glumačkom proklamacijom, sažetkom,  da je „angažovano pozorište“ u ovom trenutku kada još nema ni naznake promena samo obavezna radnja da se ispuni koeficijent za zaradu i stvori iluzija koja održava sistem.