Покажимо вољу, слушајмо се (5)

Социјални дијалог, укључујући колективно преговарање, представља камен темељац за нормалне односе у друштву и требало би да буде први и основни стратешки циљ државе уколико желимо да имамо и само могућност да причамо о достојанстеном раду и о томе да држава заиста брине о социјалним односима у друштву. Тај дијалог би требало да представља и саставни део прописа о радним односима у јавном сектору али и у приватном. Да ли је држави данас уопште у интересу (или бар државним органима у којима појединци све очитије раде у интересу приватног сектора) да се социјални дијалог у друштву одржи? Оно што је данас очигледно је да се стандардизација радних односа полако губи као и идеја и као пракса а идеја о томе да се ти стандарди прошире и на приватну праксу звучи као утопија. Колективно преговарање о стандардима радних односа мора бити дијалог а не једнострано постављање услова и за то морају постојати бар нека правила.

Колективни уговори су некада били стандард успостављања принципа дијалога и преговарања и служили су за то да дају кључни допринос ефикасности, учинку и бар колико толико претпостављеној једнакости у раду и у међуљудским односима послодавца и радника.

Када се потпуно укине (а таква је тенденција) пракса колективног преговарања (у оквиру предузећа или на гранском нивоу) у друштву губимо и могућност да се успоставе здрави односи који ће гарантовати поштовање људских права и достојанство сваког грађана понаособ што је обавеза пре свега државе. Данас то достојанство и поштовање личних права у “бизнису” сматра се да је непотребан трошак и рецидив неког давно изгубљеног времена и стандард који на жалост данас звучи наивно и идеалистички. За сада је најчешће пракса да се преговара са позиција дијаметрално супротних интереса па је намерно наметнута пракса да се индивидуализују преговори на релацији послодавац-радник. С обзиром да у таквим преговорима по природи ствари постоје различити интереси, дијалог је условљен позицијом јачег где је ту скоро по правилу дисбаланс на страни послодавца…. или је то било тако до сада. Казаљка у последње време помера се ипак мало више према позицији радника како је све мање радне снаге на тржишту и то наравно не због неког привредног бума, напротив, него због егзодуса радника, посебно квалификованих радника, који емигрирају у државе које су способне да им омогуће заштиту тј. све оно што је наша успела да скоро потпуно обесмисли и уништи у претходном периоду. Ту где су некада у пракси постојали функционални синдикати и колективни уговори (који су некада када је већина предузећа била у друштвено/државном власништву били опште прихваћени стандард), који су регулисали те опште стандарде и тај уговарачки процес за посао били су пракса стандарднога поступања према радницима на нивоу читавог друштва. Као што су и неке бенефиције биле обавеза сваког послодавца (топли оброци, регреси, боловања, синдикална заштита, награде). Од свега овог данас као што је случај и са синдикалном заштитом о којој смо писали раније имамо само фосилне остатке. Негде средином ове године у преговорима синдиката (оних преосталих) са премијерком државе месецима су се прегањали око обавезног регреса и топлог оброка и то, наравно, само за оне запослене у државном сектору. Ти преговори који су у једном моменту резултирали тиме да су и државни службеници месецима били без колективног уговора јер су се преговори око обавезних регреса и топлих оброка закомпликовали. На овом примеру најбоље се види какав је став владе, власти, државе о било каквом организованом и јавном иступању радника. А опет ти исти регреси и топли оброци за већину запослених у приватном сектору звуче као гуглови столови за стони тенис, базени, лејзибегови и дечија обданишта у оквиру фирме … као утопија.

Требало би ипак размишљати о томе да су социјални сукоби мање вероватни у подстицајном окружењу индустријских односа, да су они предпоставка посвећености радника а да су и претпоставка останку радника у земљи јер није све у профиту и парама. Сугурност и осећај испуњености на послу су најбољи стимуланс а усклађеност односа и баланс снага то доноси. Главна карактеристика те усклађености је заједничко утврђивање радне политике од стране владе, послодаваца и синдиката, као и снажна посвећеност ка укључивању и запослених у цео процес. Социјални дијалог укључује размену свих релевантних информација, консултације и преговарање између, или унутра, представника влада, послодаваца и радника о питањима од заједничког интереса која се односе на економске и социјалне политике.

Један од скоријих феномена је свакако и то радници, па чак ни у државним службама, више не верују у сопствену заштиту или су давно изгубли осећај колективитета па се побуне само ако њима самима индивидулано нешто буде закинуто (нека награда, отпремнина, регрес или боловање).
У разговору са директором једне јавне установе у граду добили смо информацију да они управо ових дана траже помоћ правника јер су радници инсистирали да им се укине синдикат (не желе да плаћају чланарину тј. да им се то скида од плате), према његовим речима, то је постала стандардна пракса у јавним установама и предузећима.

Овакве појаве би требало да буду барем регистроване као проблем у тим социјалним јавним дијалозима јер потпуно је сулудо да нам општи тренд буде да се иде у стандардима на горе а не на боље. Било како било све ово је последица ипак јавне политике која је усмерена више на негирање старог система него на успостављању новог и социјално праведнијег али и последица социјалног необразовања радника па и сво-јеврсне аутодеструкције читавог привредног система у држави уопште зарад једнократних и појединачних интереса.