Pokažimo volju, slušajmo se (5)

Socijalni dijalog, uključujući kolektivno pregovaranje, predstavlja kamen temeljac za normalne odnose u društvu i trebalo bi da bude prvi i osnovni strateški cilj države ukoliko želimo da imamo i samo mogućnost da pričamo o dostojanstenom radu i o tome da država zaista brine o socijalnim odnosima u društvu. Taj dijalog bi trebalo da predstavlja i sastavni deo propisa o radnim odnosima u javnom sektoru ali i u privatnom. Da li je državi danas uopšte u interesu (ili bar državnim organima u kojima pojedinci sve očitije rade u interesu privatnog sektora) da se socijalni dijalog u društvu održi? Ono što je danas očigledno je da se standardizacija radnih odnosa polako gubi kao i ideja i kao praksa a ideja o tome da se ti standardi prošire i na privatnu praksu zvuči kao utopija. Kolektivno pregovaranje o standardima radnih odnosa mora biti dijalog a ne jednostrano postavljanje uslova i za to moraju postojati bar neka pravila.

Kolektivni ugovori su nekada bili standard uspostavljanja principa dijaloga i pregovaranja i služili su za to da daju ključni doprinos efikasnosti, učinku i bar koliko toliko pretpostavljenoj jednakosti u radu i u međuljudskim odnosima poslodavca i radnika.

Kada se potpuno ukine (a takva je tendencija) praksa kolektivnog pregovaranja (u okviru preduzeća ili na granskom nivou) u društvu gubimo i mogućnost da se uspostave zdravi odnosi koji će garantovati poštovanje ljudskih prava i dostojanstvo svakog građana ponaosob što je obaveza pre svega države. Danas to dostojanstvo i poštovanje ličnih prava u “biznisu” smatra se da je nepotreban trošak i recidiv nekog davno izgubljenog vremena i standard koji na žalost danas zvuči naivno i idealistički. Za sada je najčešće praksa da se pregovara sa pozicija dijametralno suprotnih interesa pa je namerno nametnuta praksa da se individualizuju pregovori na relaciji poslodavac-radnik. S obzirom da u takvim pregovorima po prirodi stvari postoje različiti interesi, dijalog je uslovljen pozicijom jačeg gde je tu skoro po pravilu disbalans na strani poslodavca…. ili je to bilo tako do sada. Kazaljka u poslednje vreme pomera se ipak malo više prema poziciji radnika kako je sve manje radne snage na tržištu i to naravno ne zbog nekog privrednog buma, naprotiv, nego zbog egzodusa radnika, posebno kvalifikovanih radnika, koji emigriraju u države koje su sposobne da im omoguće zaštitu tj. sve ono što je naša uspela da skoro potpuno obesmisli i uništi u prethodnom periodu. Tu gde su nekada u praksi postojali funkcionalni sindikati i kolektivni ugovori (koji su nekada kada je većina preduzeća bila u društveno/državnom vlasništvu bili opšte prihvaćeni standard), koji su regulisali te opšte standarde i taj ugovarački proces za posao bili su praksa standardnoga postupanja prema radnicima na nivou čitavog društva. Kao što su i neke beneficije bile obaveza svakog poslodavca (topli obroci, regresi, bolovanja, sindikalna zaštita, nagrade). Od svega ovog danas kao što je slučaj i sa sindikalnom zaštitom o kojoj smo pisali ranije imamo samo fosilne ostatke. Negde sredinom ove godine u pregovorima sindikata (onih preostalih) sa premijerkom države mesecima su se preganjali oko obaveznog regresa i toplog obroka i to, naravno, samo za one zaposlene u državnom sektoru. Ti pregovori koji su u jednom momentu rezultirali time da su i državni službenici mesecima bili bez kolektivnog ugovora jer su se pregovori oko obaveznih regresa i toplih obroka zakomplikovali. Na ovom primeru najbolje se vidi kakav je stav vlade, vlasti, države o bilo kakvom organizovanom i javnom istupanju radnika. A opet ti isti regresi i topli obroci za većinu zaposlenih u privatnom sektoru zvuče kao guglovi stolovi za stoni tenis, bazeni, lejzibegovi i dečija obdaništa u okviru firme … kao utopija.

Trebalo bi ipak razmišljati o tome da su socijalni sukobi manje verovatni u podsticajnom okruženju industrijskih odnosa, da su oni predpostavka posvećenosti radnika a da su i pretpostavka ostanku radnika u zemlji jer nije sve u profitu i parama. Sugurnost i osećaj ispunjenosti na poslu su najbolji stimulans a usklađenost odnosa i balans snaga to donosi. Glavna karakteristika te usklađenosti je zajedničko utvrđivanje radne politike od strane vlade, poslodavaca i sindikata, kao i snažna posvećenost ka uključivanju i zaposlenih u ceo proces. Socijalni dijalog uključuje razmenu svih relevantnih informacija, konsultacije i pregovaranje između, ili unutra, predstavnika vlada, poslodavaca i radnika o pitanjima od zajedničkog interesa koja se odnose na ekonomske i socijalne politike.

Jedan od skorijih fenomena je svakako i to radnici, pa čak ni u državnim službama, više ne veruju u sopstvenu zaštitu ili su davno izgubli osećaj kolektiviteta pa se pobune samo ako njima samima individulano nešto bude zakinuto (neka nagrada, otpremnina, regres ili bolovanje).
U razgovoru sa direktorom jedne javne ustanove u gradu dobili smo informaciju da oni upravo ovih dana traže pomoć pravnika jer su radnici insistirali da im se ukine sindikat (ne žele da plaćaju članarinu tj. da im se to skida od plate), prema njegovim rečima, to je postala standardna praksa u javnim ustanovama i preduzećima.

Ovakve pojave bi trebalo da budu barem registrovane kao problem u tim socijalnim javnim dijalozima jer potpuno je suludo da nam opšti trend bude da se ide u standardima na gore a ne na bolje. Bilo kako bilo sve ovo je posledica ipak javne politike koja je usmerena više na negiranje starog sistema nego na uspostavljanju novog i socijalno pravednijeg ali i posledica socijalnog neobrazovanja radnika pa i svo-jevrsne autodestrukcije čitavog privrednog sistema u državi uopšte zarad jednokratnih i pojedinačnih interesa.