Последице дошле на наплату, а указивали смо на то!

Ако се сећају наши читаоци пре годину, две писали смо о томе на који начин и ко газдује Тисом од стања обале до рибљег фонда и какве су последице тог и таквог „газдовања“ на еколошку заштиту обале и водотокова али пре свега за заштиту фауне, рибљег фонда у Тиси. Негде пред крај 2017. године и почетком 2018.године пракса зонирања водених површина која је до тада важила, а која је се користила за спортски односно за привредни риболов је барем у одређеној мери ограничавала могућности злоупотребе реке и рибљег фонда а онда је та пракса укинута (наводно због прочишћавања Тисе од велике количине тостолобика). Бечејски риболовци су били против одлуке тада и сада надлежног Риболовачког савеза Војводине да се цела зона „отвори“ за привредни риболов и да се појединим аласима чак издају дозволе за изрибљавање мрежама.

Као и увек кад се такве одлуке доносе без консултација на терену и без имало слуха за сугестије оних који најбоље познају како река „дише“ а риба гризе, чак се оглушујући и о тада покренуту петицију грађана (неколико хиљада потписа) последице су дошле на наплату. За „доносиоце одлука“ тамо негде у ладовини канцеларија новосадских солитера много је значајнији утицај по-јединачних интереса него нешто што се може условно назвати општим добром. Од тада је прошло скоро две године па су последице тих одлука постале све видљивије јер природа не може увек да санира оно што човек може да за веома кратко време поремети, уништи. Екосистем на Тиси је за ове две године озбиљно поремећен.
У оваквој ситуацији сви губе укључујући и оне због којих је систем заштите промењен. Рибе је све мање па и за њих. Они којима је риболов хоби, рекреација, уживање, начин интеграције са природом ипак највише су изгубили. Рекреативни риболовци све мање желе да плаћају прилично скупе дозволе, што их онда технички сврстава у рибокрадице па сад на терену имамо полако добро систематизован хаос.Локални риболовачки савез као и већина осталих риболоваца, углавном рекреативних и спортских указивали су на то да ће оваква одлука имати несагледиве последице.

Како тада (пре две године) није упалила било каква иницијатива из grass root позиције било би логично да се у све умеша локална самоуправа јер на изабраним представницима да представљају интересе грађана који су их изабрали а заштита општег интереса града је посао локалне самоупрва посебно када је у питању заступање тих интереса према вишим нивоима власти.

Тиса и идентитет града на реци је нешто што локална самоуправа континуирано прокламује као један од постулата локалног развоја. Сваки пут када се праве велики стратешки планови развоја града у Бечеју Тиса је један од потенцијално главних ресурса. На њу се у неким футуристичким плановима развоја града „наслања“ све од привреде до туризма, културе, саобраћаја … стварност је, ипак, више манифестација антитезе јер никада као до сада није владао овакав хаос. Од тога да читавим водотоком (и каналима) се „управља“ из разних извора, да обалама такође управљају неколико државних/приватних/јавних предузећа, да се законски и други нормативи спроводе спорадично и да читава законска регулатива на терену нема службе који тај закон треба и да спроводе па све до стандардног јавашлука у којем учествују сви подједнако од институција до појединаца.

Колико је уопште реално да планирамо било шта вези са водотоком Тисе од туристичких могућности до спортских када је река све мање еколошки здрава а обале све запуштеније?
Лето на Тиси у Бечеју је обично време када се одржавају риболовачка такмичења и ако је судећи према овогодишњим Тиса код Бечеја неће још дуго бити дестинација за спортске риболовце или рекреативни риболов. Проблем који је створила компликована структура управљање водама довела је до тога да воденим површинама и обалама око Бечеја управљају бар 4 различите организације (локална, државна и покрајинска предузећа) па ако се на то додају и неки савези и удружење којима су поверени неки послови тешко да може да се замахне веслом а да се не пређе са једне територије на другу. Дакле, воденим токовима, каналима, мртвајама и обалама око Тисе управљају у некој форми Воде Војводине, ЈП Комуналац, Дунав-Тиса-Дунав, Риболовачки савез Војводине … то се односи и на компликовану структуру ко, коме и у каквим условима издаје дозволе за спортски риболов, изрибљавање рибе, пловидбене дозволе, таксе за чамце итд. Оно што је евидентно је да нам је река све загађенија а да је рибе све мање. Није Бечеј по томе нешто посебно специфичан јер такво стање је свуда на рекама у Србији, али евидентно је да је најмање, судећи по свему, свима у циљу да се Тиса очува и одржи за нека следећа покољења.
Спортски риболовци углавном највише указују на то да је стање алармантно.

Овогодишња такмичења спортских риболоваца су показала да је овде код нас на Тиси небрига надлежних институција добро уиграна са рибокрадицама који мрежама изрибљавају Тису (са или без дозволе) и неодговорним појединцима који пустоше рибљи фонд. Истовремено аласи са дозволама за изрибљавање које добијају од и уплаћују директно Савезу риболоваца Војводине који од тога има приличан приход) извлаче из Тисе на дневној бази на стотине килограма рибе. За оне који то раде на мало казне које су прописане су велике, озбиљне, додуше и оне се ретко изричу. Кривци зашто рибе има све мање нису „неухватљиви“ и углавном су јако добро познати свима (од надлежних институција до купаца рибе на црно). Овогодишња бечејска Златна бућка је одржана са смањеним бројем такмичара а одржано је и Међународно такмичење у спортском риболову који је према неким наводима било прилично лошег квалитета јер је количина рибе коју су такмичари уловили била веома мала. Према сведочењу појединих учесника током такмичења уловљена је једна (1) риба.
Један од могућих решења била би и евентуална бар привремена забрана аласима са дозволама за изрибљавање да то раде мрежама, да се организује нека озбиљнија и дугорочнија акција порибљавања па можда чак и мораторијум на такмичења једно време да се обнови рибљи фонд (бар две до три године колико је потребано да се циклус одрастања млађи одради ) и тек након тога било би могуће промовисати Бечеј као једну од оаза за спортске риболовце. Ово што се сада догађа је само континуирано пустошење које не може да иде у недоглед.

У сваком случају било би претерано оптимистично очекивати да Бечејски „стратези“ у оваквој ситуацији ако не преузму одговорност могу да озбиљно праве било какве планове о „граду на реци“, са бенефицијама које то доноси. Пре свега је потребно да се, заиста озбиљно, позабаве тиме да направе добру стратегију маневрисања између од горе узурпираних ингеренција које држава даје „управљачима“ и нађу неки бољи начин да наметну локалне потребе као приоритет. То све морају да ураде пре него што крену у футуристичке велике пројекте са инвестицијама и привредом која је наслоњена на Тису као ресурс.