Пројекат: „Опасности на интернету“: Колико интернет изазива осећај усамљености

Када говоримо о усамљености коју сви у неком периоду у животу осећамо она се свакако различито манифестује у различитим фазама живота и вероватно не постоји особа која у неком периоду у животу се није осећала као „сама на свету“ без потпоре, пријатеља, људи који је разумеју. Такође у различитим фазама живота научимо и како да са тим осећањем изађемо на крај или бар научимо ко може да нам помогне.

Ипак оно што је такође важно а није само везано за лични развој је и контекст и време у којем живимо јер свакако наш, мислим на нас одрасле, ментални и социјални развој нема много сличности са тим како и на који начин данас млади људи одрастају, да би и они једног дана могли да се суоче и са тим осећајем усамљености.

Шта се дешава са генерацијама које су од самог почетак усмере-не на то да им је први пријатељ, саговорник али и ривал у животу по-стане екран? Са генерацијом којој нико и ништа у реалном животу не може да заокупи пажњу као дисплеј смартфона на којем заиста има свега што је много занимљивије од реалности око њих. Те генерације којима су цуцле родитељи заменили са екранима смартфона данас су већ тинејџери. Васпитавање или чување деце екранима сад већ одавно није новина. Да се не лажемо, чак и ми старији били смо „васпитавани“ добрим делом телевизијским екраном, телевизор нам је био дадиља, учитељ али и другар који врши лош утицај на нас. Но, све то данас подигнуто је последњих година на н-ти степен.

Уз екране које данас сви имамо на располагању, па и деца у најранијем узрасту, реални свет око било кога од нас постаје непотребан, недовољно стимулативан … нешто без чега се наизглед заиста може живети и неминовно почињемо да тако третирамо и људе око нас. Интернет стимулише на почетку добровољно осамљивање, увлачи у виртуални свет самоће али оно касније постаје једина опција.

Анкете показују да је све више тинејџера и младих који су усамљени, чак и усамљенији него старији одрасли људи. Ово делује бесмислено када се има у виду да млади људи, школујући се, проводе време са вршњацима, баве се спортом и проводе време са породицом и пријатељима. Ипак, анкета коју је недавно спровео BBC показује да је четворо од десеторо младих људи старости између 16 и 24 година усамљено и да своје стање описују као: осећање несхваћености и туге, патње због страха од пропуштања ствари, одсуство некога са ким би могли да разговарају и осећај одвојености од остатка света.  Оно што посебно забрињава је то што истраживања показују да постоје медицинске и психолошке последице осећаја усамљености, као што су: емоционалне последице: депресија и повећање ризика за суицид, лоше спавање и последице депривације сна когнитивно погоршање, непажња, емоционално отупљивање, смањена продуктивност али и неспособност за саморегулацију: емоционално преједање, претерано испијање алкохола или друга злоупотреба супстанци (што се све користи како би се ублажило неподношљиво осећање изолованости). Ово има медицинске последице попут гојазности, високог холестерола, познатих последица коришћења дувана (на пример, висок крвни притисак, повећани ризик за канцер…) и могућност развијања зависности.

О томе како овисност младих од интернета ствара код генерације „Z“ осећај усамљености пише и др Жарко Требјешанин следеће:

„Млади су опчињени високом технологијом и хај-тек уређајима (мобилни телефон, таблет, рачунар), који им омогућавају сурфовање по Интернету, четовање и играње видео игрица. Важно је знати да претерана визуелно-сензорна стимулација, као опсесивно-компулсивно играње компјутерских игрица повећава крвни притисак, убрзава рад срца, појачава лучење адреналина, а што доводи до напетости, раздражљивости, нервозе, беса, низа стресова, што све нагриза организам. Логична последица затварања у виртуелни свет је одвајање од реалности, других људи, повећање агресивног понашања, неосетљивости на насиље, аутистично понашање и све веће усамљивање.“

Нове технологије неминовно утичу на нашу комуникацију, на начине како се повезујемо са другима, на квалитет наших односа и на начин на који видимо себе. Генерације које су се родиле онда када су друштвене мреже и интернет већ били у пуном јеку још стасавају и тек треба да видимо како одрастање у свету интернета утиче на формирање здравих и стабилних људских веза у зрелости. Бојим се да нам се неће допасти то што будемо видели.

Главни проблем је у томе што је интернет комуникација осиромашена, нема квалитет личног, а то онда даље вуче бројне последи-це. О томе да се све више користе слике, без речи, мимови, емотикони који поједностављују емоције да не говоримо.

Друштвене мреже, која год да је тренутно међу младима најпопуларнија све до једне само дају привид да су са неким повезани. Анксиозност је такође потпуно природна појава јер већина деце и младих данас невероватном брзином шаљу поруке преко свих апликација. Скролују да виде ко је шта објавио. Имају сад већ од детињства уграђен „страх да нешто не пропусте“ (ФОМО). Не сме да се пропусти ни једна објава са било које друштвене мреже. Али кад оставе мобилни телефон, тек тада схвате да су сами. Текстуалне поруке су још сиромашнији облик комуникације – већина порука се преноси невербалним путем. Ако нам се већина комуникације сведе на комуникацију путем технологије и посредника, вребају нас опасности. То су усамљеност, фрустрација, изолација и осећај празнине који отварају врата депресији. Изгледа као да смо са свима у контакту, али у ствари смо сами, јер се ни са ким не повезујемо довољно дубоко. Један од разлога због ког друштвене мреже изазивају зависност је управо тај – нотификације и лајкови нам дају осећај постигнућа и награде, слике и садржаји стимулишу нашу потребу за новином, а виртуелно присуство других нам даје привид да смо повезани.

Када спустимо телефон, схватимо да смо сами у нашој познатој, досадној соби. Шта онда радимо? Настављамо да скролујемо.