Првих 45 година КУД „Ђидо“(1 део)
Културно-уметничко друштво „ЂИДО“,ове године обележава четрдесетпет година успешног рада. Упоредо са тим јубилејом, обележиће и јубиларни десети „Међународни фолк фестивал“.Имајући у виду ове чињеницу, а као дугогодишњи „ђидовац“, желим да кроз неколико наставака представим пређени пут, као и данашњи састав КУД“Ђидо“.
ОСНИВАЊЕ КУД „ЂИДО“
Фолклор је вид уметности која се као традиција одржала у народу и преноси се с колена на колено. Има своје традиционалне облике и у потпуности представља духовно и културно наслеђе народа. Временом, фолклор се мењао тако да се данашње традиционалне игре и песме у многоме разликују од првобитних. Разлика се највише може видети у начину извођења игара и песама,који зависи од краја где се изводе. Највећу заслугу за чување традиционалних игара и песама имају фолклорни ансамбли. Током наступа фолклорних ансамбала многобројни гледаоци уче и доживљавају игре и песме из разних крајева, спознају друштвени, социолошки и антрополишки контекст у којем су настале. Игре су најчешће гледаоцима представљене у облику кола, што представља симбол заједништва, те се на тај начин чува од заборава богата музичка и играчка традиција.
Пре оснивања КУД „Ђидо“ у Бечеју је било покушаја оснивања фолклорних ансамбала. Први КУД „Ђуро Јакшић“ је основан 28. новембра 1948. године. Имао је фолклорну и хорску секцију. Нема поузданих података о активности овог КУД-а. Почетком, 1951. године Вукица Карабаш је покушала да окупи једну групу младих и да их учи народним играма. Током, 1963. године у Аматерском позоришту у Бечеју основан је Ансамбл народних игара и песама. Чланови су учили српске и мађарске игре. Руководилац ансамбла био је Јован Предолац а учитељица игара Софија Госпођиначки. Недостатак потребих средстава, играча и музичара и овај, као и предходни покушај није заживео.
Жељу да у Бечеју заживи један ансамбл који ће на дуже време чувати и неговати традиционалне игре јавила се на самом крају 70их година прошлога века. Током 1979. године један група бечејске омладине почела се окупљати у Дому „Славко Симин“ у циљу учења народних игара. Њихов ентузијазам препознао је Бранислав Рогановић, бивши играч АКУД „Жикица Јовановић-Шпанац“. Обратио се ондашњем секретару Дома културе Бечеј, Слободану Прерадовић и изнео му идеју о оснивању ансамбл, који је овај са великим одушевљењем прихватио и подржао. На седници управног одбора Дома културе Бечеј, одржаној 13. фебруара 1980. године, којом је председавао ондашњи управник Урош Васин, донета је одлука о формирању фолклорне секције. Бранислав Рогановић, „чика Бане“, како су га звали играчи био је први уметнички руководилац. Са великим еланом, ентузијазмом и визијом кренуо је у окупљање играча и музичара. Велик број играча дошао је из фолклорне секције основне школе „Здравко Гложански“, коју је са великим успехом водила наставница француског језика Нада Живков Попов. На годишњој скупштини чланова, одржаној у јуну 1982. године, донета је одлука да оформи секција под називом Ансамбл народних игара и песама „Ђидо“. Ансамбл је име понео по позоришном комаду са певањем Јанка Веселиновића „Ђидо“. Ђидо симболизује младића, весељака, лолу, делију. Циљ новоформираног ансамбла је био да младима омогући активно бављење културно-уметничким радом и да афирмише народно стваралаштво. Први наступ ансамбл је имао 26. јуна 1980. године у Дому културе. После дебитанског наступа, велик број младих се заинтересовао за традиционалне игре и песме. Захваљујући томе Бранислав Рогановић је могао да формира извођачки и припремни ансамбл. Пробе су се одржавала два пута недељно, а пред веће наступе и чешће. Таква пракса је и данас. Од тада до данас ансамбл је одржао преко хиљаду наступа у држави и иностранству. Популаризацији учења традиционални играна допринео је и наступ АКУД „Жикица Јовановић Шпанац“ у октобру 1980. године на Тргу ослобођења. После демократских промена 2000. године „Ђидо“ се нашао у великим проблемима. Нова власт је имала другачију визију културних програма и бечејским фолклорашима је претила опасност да буду исељени из просторија Градског позоришта. Због тога, долази до статусних промена и од 2002. године Ансамбл народних игара и песма,постаје Културно-уметничко друштво „Ђидо“. Само захваљујући појединицима у Бечеју „ђидовци“ су осталу у згради позоришта.
УМЕТНИЧКИ РУКОВОДИОЦИ
Као што је већ речено, први уметнички руководилац је био Бранислав Рогановић (1938-2014). Током своје играчке каријере имао је прилику да се добро упозна са стварлаштвом истакнутог кореографа Бранка Марковића (1919-1993). Уз његову подршку и талентоване младе играче, „чика Бане“ ,је поставио две кореографије: „Игре из Шумадије“ и „Буњевачке игре“. Обе кореографије премијерно су изведене на првом наступу АНИП „ЂИДО“. После смрти доживотног председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита, познати композитор Милутин Поповић Захар, компоновао је велики хит „Од Вардара па до Триглава“. Може се слободно рећи да је то била друга химна државе током 80их година XX века. На наведену композицију, Рогановић је поставио своју кореографију „Југославија“.
После величанственог наступа АКУД „Жикица Јовановић Шпанац“, Бранислав Рогановић довео је искусног играча, члана „Шпанца“, Миодрага Јовићевића (1954), познатог под надимком „Чачак“. После упознавања са ансамблом Јовићевић је све до 1986. године обављао дужност уметничког руководиоца. За време његовог мандата репертоар ансамбла је обогаћен са низом нових кореографија аутора Бранка Марковића : “Бранково коло“, „Влашке игре“, „Игре из Посавине“, „Херцеговачка поскочица Линђо“, „Шопско тројно“,“Руговска свита“, и игром над играма „Врањанска свита“. Поред наведених кореографија, „ђидовци“ су са великим успехом изводили и „Чардаш из наше равнице“ аутора Лацка Илеша, „Кабаретски чардаш“ од Мила Богдановића, „Горењски плесови“ Љубомира Вујичина, „Русинске игре“ Силвестера Гаћеа, „Банатски мотиви“ Добривоја Путника, а Јовићевић је поставио своју кореографију „Игре из Понишавља“.
Миодраг Јовићевић је напустио „Ђидо“ 1986. године и остало је упражњено место уметничког руководиоца. На предлог играча и „чика Банета“ на то место је постављен један од најбољих играча Горан Думановић (1962), који са успехом и данас води Ансамбл.
Горан Думановић прве кораке у фолклору научио је у школској секцији ОШ „Здравко Гложански“ код наставнице Наде Живков Попов. Члан„Ђида“ је од самог његовог оснивања. Најпре, као играч а од 1986. године и уметнички руководилац. Ни једног тренутка није запоставио своје стручно усавршавање. Био је на многим стручним семинарима а завршио је и Високу школу струковних студија за образовање васпитача у Кикинди и стекао звање „Струковни васпитач за традиционалне игре“. За време вишедеценијског успешног рада Горана Думановића, постављено је највише кореографија. Успоставио је добре колегијалне и пријатељске односе са истакнутим кореографом Драгомиром Вуковићем Кљацом (1928-1997). Захваљујући тој сарадњи „Ђидо“ на свом репертоару има „Игре из Мачве“, „Српске игре из Бачке“, „Влашке игре“, „Игре из околине Књажевца“, „Веселе шопске игре“, „Шокачке игре из Бача и Плавне“. Богат програм допуњују „Игре из околине Лесковца“ Десанке Ђорђевић, „Игре из околине Београда“ Горана Митровића и многе друге.
Културно-историјско друштво „ПЧЕСА“ из Новог Сада је 2009.године доделило Думановићу „Мајсторско писмо“, награду за играчку виртуозност у извођењу традиционалних игара. Поводом обележавања тридесет година успешног уметничког рада, Горан Думановић је 2017.године добио Годишњу награду Општине Бечеј.
Наставиће се….
Драгиша Славић.