Првомајска колективна сећања x 3

Колективно сећање 1. Првомајски уранак је један од оних сентименталних носталгичних измишљених сећања које имамо у колективној свести. Знам сигурно да никада нисам уранила на тај уранак и знам да ме нико никада није водио на породични излет, знам да никада нисам јела јагњетину са ражња, да никада нисам ишла на параду. На том никада доживљеном излету уписном у моју свест директно из колективних сећања смо се породично додавали лоптом негде на долми, јели сендвиче са парадајзом (оним првим у сезони) и дружили са другим породицама. У реалност, ћале је једини ишао на “излет” са Фадип фамилијом, мама је са комшиницама негде пила кафу а ја сам се витлала на игралишту око Робне куће која није радила. Тих година Ускрс је био резервисан за ону кућну породицу, колико је ко већ славио а 1. мај је био колективни лумперај фадиповске породице са које се ћале углавном враћао на уранак 2. маја. Тих година Први мај је био дан кад су и директори јели из казана пасуљ или рибљу чорбу са радницима. Тог дана на тим колективним окупљањима није постојала хијерархија, осим ко је главни кувар. Наравно, ко други. Ћале је увек носио варјачу као скиптар, био је главни кувар и касније вероватно забавни програм. Наравно, нико га никад није видео са лоптом у руци, као ни маму кад смо већ код тога, тако да са сигурношћу могу да тврдим да се поменути излет никада није десио.
Колективно сећање 2. Протести за 1. мај уз пароле о некаквој недосањаној слободи и равноправности, за коју тада нисмо ни сањали да ће изгледати овако као данас док траје четвородневни полицијски час у земљи у којој се само још Слоба није вратио као зомби. У колективном сећању протест је био баш за 1. мај на Тргу у Београду, протествовало се против рата, против Милошевића, идеолошки обојено како бих ја то данас префарбала, певао Римтутитуки између Интернационале и Bella Cao, сви гранџирани и косати и на правој страни. А знам најбоље да није било тако (осим карираних кошуља и косијане) јер негде на неком балкону је Вук помињао Баба Стану, ја сам јурцала за неким професором или политичарем за интервју, неко је тукао Пекића а демократе су се на неком састанку у Крунској размножавале простом деобом.
Колективно сећање 3. Повратак кући, 1. мај на кампу, роштиљање без политичких и револуционарних аспирација и без симболике, онако хедонистички и депресивно у исто време. Слави се мој рођендан више него Празник рада, већ одавно је пао мрак и жучна расправа око политике траје сатима, сви разочарани, разоружани на прагу година кад више нема назад. Расправа прелази у једногласје о изгубљеном времену у цинизам и безнађе. Потпуно сам убеђена да је сећање право и потпуно сам убеђена да нас је неко тада затворио овако на четири дана нико од нас не би ни приметио.Тачније тога 1. маја на кампу на Тиси је самоизолација и почела, ово сада је само продужење агоније.

Тања Драпшин