Раселова кока
ИВАН КОВАЧ
МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (4)
У прошлом тексту претресао сам неке од најчешћих хомофобних псеудоаргумената и подметачина. Сада је на реду, како и најавих, тематизовање такозваног индуктивног закључивања. Наиме, да ли на основу појединачних искустава можемо са сигурношћу доћи до општих увида, односно на основу прошлости, оног познатог и виђеног закључивати о будућности, о оном непознатом, још невиђеном?
Иако пословични, у серијалу већ спомињани, „објекат“ који „изгледа као патка, гега се као патка, кваче као патка, плива као патка“ по свему судећи јесте патка – ипак не мора бити тако! Ствари нису увек онакве како изгледају. Наш ум има на располагању два система. Систем 1 је еволутивно старији и, руку на срце, умногоме утицајнији – његове су реакције спонтане, брзоокидачке, интуитивне, аутоматске. Муњевито реаговање је некада било од животне важности. Ако се чланови хорде наједном дају у бег, паметно је било потрчати за њима без да се седне и дуго промозга да ли су заиста приметили звер или је у питању била, ето, само игра светлости и сенке. Иако почесто греши, овај еволуцијски устројен програм за брза тумачења био је од пресудног значаја за опстанак у дивљини. Данас, међутим, животно окружење је неупоредиво сложеније, па инстинктивно закључивање, лаковерност и сужавање видног поља не доносе више особиту корист. Напротив, модерно доба изискује да укључимо еволутивно млађи систем 2 тј. критички дух, аналитичност, трезвеност. Премда није згорег имати на уму речи мислиоца Бертранда Расела како је „основни проблем са светом то што су будале и фанатици превише самоуверени, а паметни стално у дилеми“, брзина ипак више није важнија од тачности. Отуд је потребно да се одупремо такозваним хеуристикама, менталним пречицима које подразумевају прве утиске, предрасуде, интуитивне одлуке итд. Истина је, наиме, с времена на време контраинтуитивна. Ево примера. Анегдота каже да је изумитељ шаха као награду од задивљеног господара затражио да свих 64 поља шаховске табле испуни зрнима пшенице/риже и то тако да на прво поље стави 1 зрно, на друго 2, на треће 4, и на свако следеће двоструко више. Господар је оберучке пристао насмејавши се изумитељевој скромности, међутим смех је трајао све док га нису обавестили да у читавој земљи нема толико пшенице/риже, прецизно речено 18,446,744,073,709,551,615 зрна. Ова прича сведочи колико је нашем уму, односно систему 1, тешко да појми експоненцијални раст, за разлику од линеарног који нам је очигледан на прву лопту. Уколико лист папира пресавијемо три пута биће дебљине нокта – шта мислите, колико је онда пута потребно да га пресавијемо да добијемо дебљину једнаку раздаљини Земље и Месеца (одговор у следећем броју)?
Менталне пречице дошле су главе и Раселовој коки. Наиме, дотична је свакога дана била брижљиво храњена. Ако је у почетку можебити и параноисала питајући се зашто је фармер тако пажљив према њој, са сваким наредним даном бивала је све сигурнија да је фармер добронамеран, и све увереније предвиђала да ће и сутра све бити како треба. „До сада је увек тако било, па ће и убудуће тако бити“, закључила је. Међутим, једног дана уместо са шаком пуном зрневља фармер се појавио стежући секиру. Расел наводи пример с коком да би указао на крхкост индукције. Наиме, индуктивно закључивање није нужно, већ само мање или више вероватно, а управо је на критичком мишљењу да утврди колика је та вероватноћа. Елем, ослањање на искуство не само да коки није помогло, већ јој је управо наштетило – са сваким оброком осећала се све сигурније, док је клање бивало све ближе. Парадоксално, најбезбрижнија је била баш када је и опасност била највећа. Кока се навикла, и то ју је коштало главе. Историја очито није увек добра учитељица живота. Невоља са индукцијом је у томе што обиље потврђујућих примера не пружа дефинитиван доказ – један једини контрапример је довољан да је обори. У Старом свету постојало је убеђење да су сви лабудови бели, при чему је искуство изнова и изнова то потврђивало. Међутим, са открићем Аустралије само један поглед на црног лабуда био је кадар да одува убеђење учвршћивано вековима. Ево (неводних) речи извесног бродског капетана „Али у своме радном веку нисам доживео ниједну несрећу… која би уопште била вредна помена. За све ове године на мору, видео сам само један брод у опасности. Никада нисам видео бродолом, нити сам га доживео, нити икада био у ситуацији која би претила било каквим катастрофалним исходом“, изречених 1907. године, пет година пре него што ће се капетаново име, а реч је о Едварду Џону Смиту, заувек везати за највећу поморску трагедију свих времена – бродолом Титаника. „Никада није било да некако није било“, рече Крлежа, међутим то што је свет до сада преживео све ратне катастрофе, пандемије, нуклеарне кризе итд, нипошто не значи да ће у томе успевати и у будућности, а то ваља добро упамтити.
Ментална слепа мрља је и склоност да тражимо оно што потврђује нашу теорију, нашу причу, тезу – а то је увек лако пронаћи. За малтене било шта могуће је наћи потврду. Зар тезу да нисмо лажови не подупире чињеница да ето данас нисмо никог слагали?! Упутнија је, међутим, стратегија оспоравања, потрага за слабим тачкама својих уверења. Раселову коку је кобно самозаваравало то што је своју теорију сваким даном потврђивала уместо да ју је настојала преиспитати, оповргнути. И ако расположиви докази и подаци претежно контрирају нашој теорији, тада је ваља одбацити, ма колико је ми волели, и смислити нову. Уместо што нам је толико битно да истина буде на нашој страни, боље да тежимо да ми будемо на страни истине. Питер Восон, пионир психологије закључивања, испитивао је ову нашу склоност, такозвану конфирмацијску пристрасност. Студентима је предочио низ од три броја „2, 4, 6“ и позвао их да открију правило по коме су поређани. Како би проверили своју претпоставку, били су у прилици неограничено предлагати следећи број у низу, а Восон би им одговорио да ли се број уклапа у правило или не. Међутим, само једном су могли да погађају о ком правилу је реч. Студенти су већином „логично“ претпоставили да је правило „+2“, те су предлагали бројеве 8, 10, 12 итд. како би проверили претпоставку. Восон је потврдио уклапање, након чега би студенти обустављали проверу и самоуверено се изјашњавали о правилу. Међутим, правило није било „+2“, већ напросто да је „наредни број већи од претходног“. Елем, када имамо на уму неку хипотезу, ми инстинктивно настојимо да је потврдимо уместо да је покушамо и оспорити.
При том, не само да тражимо и фаворизујемо оно што потврђује нашу тезу, што иде на нашу воденицу, него и превиђамо и заборављамо оно што нам не иде у прилог. Реч је бирању трешања, когнитивној пристрасности више пута већ спомињаној у серијалу. Међутим, у обзир треба узети све податке и доказе, а не само оне који нама одговарају. Биолог Чарлс Дарвин је посебно био пажљив према сведочанствима која противрече његовим идејама. Са собом је носио бележницу и присиљавао себе да таква сведочанства одмах забележи, свестан склоности да пренебрегавамо и директно поричемо контрапримере и контрадоказе, и да после кратког времена заборављамо непријатне чињенице. Лакше, наиме, прихватамо доказе који потврђују наша уверења него оне доказе, исте или чак веће снаге, који их негирају. На улазу у наш ум налази се чувар, такозвани Мортонов демон, који регулише проток података тако да пропушта само оне податке који поткрепљују наше ставове, веровања и поглед на свет. У том смислу Расел примећује: „Сви смо ми склони сматрати да се свет мора прилагодити нашим предрасудама. Супротно гледиште захтева одређен мисаони напор, а већина људи ће пре умрети него мислити – што de facto и чине“. Невоља је, дакле, што систем 2 не успевамо користити дугорочно, па систем 1 почесто превлада.
Текст ћу докрајчити опаском књижевника Марка Твена о закључивању на основу искуства: „Морамо пазити да из искуства извучемо само онолико мудрости колико оно стварно у себи крије; ни мање ни више од тога. Тако нећемо личити на мачку која је једном приликом погрешила па села на врелу плотну шпорета. Та мачка више никада неће сести на врелу плотну – и то је добро; али она више никада неће сести ни на хладну плотну“.